Истинита пoвјест о убици

Васкршњи преображај
ПРЕДГОВОР
 
Шта раздваја светлост од таме, радост од туге, живот од смрти, добро од зла? Иако наизглед супротни и далеки, у суштини их раздваја само једна танка нит, једном речју, један додир и један трен.
 
Такав један тренутак се показао пресудним у животу Томе, главне личности ове приче која се граничи са фантасиком, иако је истинита. Наравно, ништа се није догодило случајно, већ је то био тренутак Пасхе, чије је значење прелазак, путовање. Пасхом су Јевреји назвали свој излазак из египатског ропства и пут ка обећаној земљи, слободи и радости. Такво се путовање збило и у души овог човека, који је себе потпуно предао у руке духовног Мојсеја, Исуса Христа, и био вођен до места где је само Он могао узети његову душу.
 
Његова душа, очишћена најдрагоценијим миром – сузама истинског покајања – и просвећена искреним намерама, беше одведена на пут повратка у духовну Обећану Земљу. Донео је достојне плодове покајања и постао попут града који на гори стоји (Мт. 5, 14). Тома Рисков, бивши затвореник, некад окрутни убица и страх и трепет цеелог друштва, као други Савле (Дап. 9, 1-9) се преобразио у живог проповедника христове љубави и постао светитељ своје земне отаџибине!
 
Ко би то очекивао и ко би се томе надао? Што је људима немогуће, Богу је могуће (Лк. 18, 27), јер Он је рекао: ставио сам пред вас живот и смрт… изабри живот (5. Мој. 30, 19).
 
Прича која следи одликује се јасноћом и радује својом једноставношћу, истинитошћу и живошћу. Чак се моће рећи да подсећа на причу о пророку Давиду, жени блудници која је помазала Господа, разбојнику на крсту, царинику, светом Павлу и светој Марији Египћанки. А и шта је природније од тога кад се зна да је људска душа иста, да је Христос исти и да је покајање исто!
 
Читалац је причом заокупљен све до последње странице. Веома је тешко задржати сузе, поготово ако је читалац имао слично искуство покајања. А ко није, молимо се да то убудуће буде, јер док год има греха у свету, људима је потребно покајање. Маран ата; Господе, дођи!
 
Старац Иларион
О Пасхи, 2000. Год. Нови Скит, Света Гора

БЕКСТВО

Усташе на ме у дан невоље моје, али ми Господ би потпора (2. Сам. 22, 19).

 Почетком деветнаестог века затвор у уралском граду Тобољску био је препун. Но у тој страшној сибирској тамници један од робијаша се посебно издвајао. Изгледао је помало застрашујуће, а његов бес је просто било немогуће спутати. Био је то Тома Рисков.

 Тома је био крупан плавокоси младић од око двадесет четири године. Из његових тамноплавих очију избијао је некакав неприродан пламен мржње а од његовог погледа би се људи просто следили. Пуне тамноцрвене усне увек су му биле суве и испуцале. Био је грађен попут каквог атлете. Задивљујућа снага овог робијаша била је видна и по његовим снажним рукама.

 Овај необични младић био је због убиства осуђен на доживотну робију. Но он је упорно одбија да призна да је починио тај злочин. У затвору, али и у целом крају, су веровали да је реч о лажном сведочењу Томиних непријатеља и да је заиста у питању судска грешка. Таквом мишљењу допринели су и Томини свакодневни изливи гнева и грчине због добијене казне. Није престајо да понавља да је невин и да ништа слично није учинио. Из дан у дан је упорно викао: ‘’Невин сам’’Пустите ме!’’ Видећи да нико не реагује на његове болне повике, почињао би да удара главом о зид. Чинио је то све до крви и притом је подсећао на побеснелу звер у кавезу. Обично му се у очима огледала немоћ, као код какве прогоњене животиње. У једном тренутку на уста би му потекла пена, баш као код бесног вука који је спреман да растргне свој плен.

 У загушљивој сибирској тамници робијашима се често чинило као да је време стало. Зато су такве сцене помало забављале оне смелије затворенике. Што су га више посматрали, то им је све више личио на разјареног тигра који је управо побегао из гвозденог кавеза. Но кад би се Тома мало примирио, најчешће би му се на лицу огледала страшна мржња, и то чак и према онима који су се налазили у истом положају.

 Kако је време пролазило, Тома се све више затварао у себе и све више је личио на прогоњеног и испребијаног вука. То је некима од најокорелијих злочинаца био повод да га прозову крвожедним Томом. И што се Тома више због тога љутио, то су га они све чешће тако ословљавали. Био је то њихов начин да му напакосте. Немоћан да их спречи у томе, само би шкргутао зубима, чврсто стезао песнице и почињао убрзано да дише, што је био знак да следи излив страшног беса.

 Но Тому нису злостављали само затвореници, него и стражари, они који су по дужности у ствари требали да га бране. Не само да би се придружили робијашима у вређању, него су га и немилосрдно тукли. Батине су биле њихов метод да неког од робијаша уразуме и смире, што и не чуди јер они нити су знали шта је разумно нити шта је смирење. И тако је Тома постепено потпуно прекинуо контакт и са једнима и са другима. Но зато је почео да разговара сам са собом. Погледа подивљале звери и дрхтавих усана неретко је гласно претио: ‘’Осветићу се свим злочинцима који ме овде држе потпуно невиног! Невин сам, невин!’’ Били су то очајнички вапаји беса, али и најдубљег људског бола. Чинило се да са сваким данамо све теже подноси те страшне патње. Тамница је за њега била прави пакао на земљи. Пао је у очај и чврсто одлучио или да побегне или да сам себи одузме живот.

 Дани су неумитно пролазили, и дани и године. Тако је минула и трећа година Томиног мучног робовања у страшној тобољској тамници.

 Још једно лето је било на измаку и шкрто сибирско сунце замениле су обилне јесење кише. Таквог једног дана киша је лила без престанка. Чинило се као да се небо отворило и да прети поновни потоп. На помолу је била опасност да труле затворске дашчаре сваког ренутка нестану у тој неукротивој бујици. Као да је неко невидљив желео да спере црне наслаге греха и прљавштине сваке врсте. Полако се спуштала ноћ и неспокој затвореника, број стражара је постајао све већи. Само се Тома дубоко у срцу радовао тој страшној непогоди.

Дубоко у ноћ небо су запарале муње а громови су почели да један другог сустижу. Вода је све снажније продирала у тамницу и претила је опасност не само зградама, него и људима. Више се није имало куд па је управник затвора наредио да осуђеници помогну у заустављању водене стихије.

 Тишину су запарале затворске сирене! У страху за живот, затвореници су здушно прионули на посао. А кад је живот у питању, више није важно које стражар, а ко робијаш. Но једино Тома није заборавио на ту разлику. Користећи таму између две муње, неприметно се све више и више удаљавао до тог језивог места. Околне сибирске шуме, препуне звери, чиниле су му се подношљивијима од тобољске тамнице. У њој је схватио да животиње убијају само да би преживеле, а да човек човека мучи и убија из неких нељудских побуда. Схватио и дубоко у срцу то и сам прихватио. Зато је и убио двојицу стражара који су се дали у потеру и у свом жару зашли дубоко у шуму.

Чинило се као да су се те ноћи уморили и сами громови и муње. На небу није било више ни једног јединог облачка. Само је шкрто сунце безуспешно покушавало да загреје промрзле затворенике. Но чак и они најокорелији робијаши су се следили кад су чули на какав свиреп начин је одбегли Тома убио двојцу стражара. Постало им је јасно да се Тома Рисков уопште није шалио кад је претио да ће се осветити свима који су га невиног држали у тамници.

Страх је завладао не само у Тобољску, него и у целој околини. Људи су предузели све што су могли како би се заштитили. Реаговале су чак и војне власти. На вест о одбеглом убици, одмах су послали специјалне јединице са псима трагачима да пречешљају околну шуму и да га ухвате по сваку цену. Објављен је његов лични опис и понуђена награда од 1000 сребреника за његову главу. Али све је било узалуд! Чинило се да је номогуће скрити се пред таквом потером па су људи почели да верују да су одбеглог робијаша растргле дивље звери. Било је за неповеровати да би могао умаћи толиким шакалима.

 Но осим страха, још једно осећање је завладало срцима многих људи. Кад су видели потерницу, нису могли да верују да им се смеши тако велика сума новца. И дали су се у потрагу! Али све је било узалудно тако да им је само преостало да сањаре о награди. Није била реткост да се тих дана чује: ‘’Штета! Заклео бих се светом Сергију да се земља отворила и прогутала тог злочинца!’’

OСВЕТА

Нека ме бије праведник, то је милост; нека ме кара, то је уље за главу моју; глава моја неће одбацити, ако ће и више (Пс.141, 5).

Нити се земља отворила и прогутала Тому Рискова нити су га, пак, шакали растргли, него га је Сам Господ милошћу својом штитио од беса. Но Господ ништа не чини против наше воље јер Он Сам нам је дао тај највећи дар – слободу да својом слободном вољом изаберемо да ли ћемо ходити Његовим стазама или пак странпутницама, далеко од Његове љубави.

Две године није било ни трага ни гласа о одбеглом робијашу. А онда је једног јутра, као громм из ведра неба, одјекнула страшна вест о убиству Касимира Петрова, управника тобољског затвора. Тог строгог и уистину суровог човека многи су по злу памтили, особито затвореници. Тома Рисков га је посебно запамтио. Није могао да му опрости претрпљена мучења и након две године суздржавања жестоко се осветио. И најокорелије робијаши су били шокирани кад су чули да је управнику раполућена глава, баш како и оној двојици стражара у ноћи бекства Томе Рискова. Касимир Петров је убијен у свом кревету, на којем је Тома оставио следећу поруку: ‘’Ето, старо псето, добио си оно што си и заслужио. Враћам ти дуг за све што си ми учинио!’’

Ова порука је изазвала страха колико и само убиство, јер није остаљала ни најмање сумње да је злочин извршио Тома Рисков. Сазнање да је одбегли робијаш још увек био жив, и да је настављао да се свети, изазвало је страшну панику не само у самом граду него и у целом крају. Утихла је чак и весела дечија граја. С првим сумраком људи су се повлачили у своје домове и закључавали их што су боље могли. Но исто тако су добро знали да није било те браве која не би попустила под Томиним снажним рукама па су поред узглавља држали оружје. Али авај, све је било узалуд! Убиства су се настављала и увек су била извшена на исти начин. То је ускоро постао преопознатљиви печат освете Томе Рискова.

 Над целим тобољским крајем је лутала језива утвара смрти. Све мере опреза биле су узалудне и нико није знао ко ће бити следећи. Вести о новим убиствима сустизале су једна другу и више се нико није питао ко их је починио. Чиноло се као да је Тома Рисков одлучио да буде и судија и џелат. Више није било сумње да његовој освети нико неће умаћи. Једно питање које су људи свакодневно постављали јесте да ли постоји неко ко би могао не да га ухвати, него да га убије. Али такав се није нашао.

 Посебна узбуна је владала код месне и окружне власти. Расправе о могућем решавању овог проблема трајале су даноноћно. Тешко је било изаћи на крај с узнемиреним народом који је с правом тражио заштиту од власти. Напокон је скован и детаљно разрађен план хватања подивљалог човека, који је крваву одмазду спроводио све вештије и све смелије. Читаве експедиције су кренуле у потрагу! Но још једном је временска непогода помогла Томи Рискову. Наиме, зима је у тај уралски рај дошла пре но што су је очекивали и била жешћа но икад. Било је немогуће пробити се кроз снежне вејавице а огромни сметови снега постали су својеврсна тврђава која је добро скрила одбеглог робијаша.

Чини се да се таквој зими житељи тобољског краја никад нису више радовали. Она је представљала привремено избављење не само за Тому, него и за њих саме.

Но годишња доба су се и тада, као и свагда, смењивала. Тако је грануло пролеће а с њим су дошле и вести о новим злочинима Томе Рискова. Одбегли робијаш постао је права ноћна мора, а његово име синоним за све што је дивље, злочиначко, бездушно и сатанско.

Овај јединствени случај у историји тобољска уздрмао је и власти у Санкт Петербургу. Одабрани официри добили су задатак да, како знају и умеју, ликвидирају убицу. И почела су даноноћна саветовања. Но истовремено су у граду и даље приређивани балови. Аристократији није ни на памет падало да би нешто слично могло задесити и њихов град. Настрашније што им се догађало биле су необуздане шале младих војника лаке коњице који су неретко на балу умели да се појаве у костиму крвожедног Томе, због чега би даме редом падале у несвест. Ниједан од тих шаљивих младића није избегао строгу казну.

 Сва настојања да се Тома рисков ухвати била су узалудна. Године су пролазиле, а страх и неизвесност бивали су све већи и већи. Тако је прошло читавих десет година.

 Па иако нова убиства више нису била изненађење ипак су сваки пут изазивала ужас житеља тобољског краја. Тома не само да је постао синоним окорелог злочинца него чак и предмет застрашивања и заклетве. Теко су мајке, немоћне да смире своју несташну децу, претиле да ће доћи Тома и да ће их појести. Био је то једини сигуран начин да дете истог трена послуша. На дечијим лицима би се појавио такав израз страха да је заиста било тужно гледати их. Тако преплашена, скрила би се у мајчином наручју и још дуго се не би усудила да подигну главу.

Истовремено је међу одраслима завладао чудан обичај да се куну да су говорили истину. А клели су се на помало чудан начин. Тако се неретко могло чути: ‘’Ако није истина, нека ми живот буде без радости и нека умрем у Томиним рукама!’’ Други би, желећи да задиркују или уплаше некога, узвикивали: ‘’’Пази, чека те Тома! Добићеш ти од њега оно што и заслужујеш!’’

Чинило се као да Тома све то чује па је, као гром из ведра неба, ударао тамо где су се људи најмање надали. За њега више није било важно ко је жртва. Једино што тома Рисков није чуо, нити је хтео да чује и види, били су вапаји и сузе жртава и њихових ближњих. На то се он више није обазирао. Људи су одавно почели да се питају да ли се у његовим грудима уместо срца налази комадић црног гранита! Полако су почели да верују да његовим венама не тече крв, него некакав опијум смрти.

У бројиним манастирима тог краја сви су знали да у грудима томе Рискова куца срце расхристовљеног човека и да његовим венама тече крв обезбоженога. Ту није било места за очај и безнађе, већ само за усрдне молитве. Зато су за све те године служена свеноћна бденија с вером и надом да ће Господ тобољски крај избавити од тог страшног бича.

С друге стране властима је једино било важно да сачувају свој образ па је зато једног јутра осванула нова потерница. Награда за главу Томе Рискова била је сада пет пута већа. Људима је било тешко и да замисле толику своту новца. Међу многима се појавила таква похлепа да је било тужно слушати их и гледати колико се уздају у своју срећу. Што се Васкрс више приближавао, то су и њихова маштања постајала све већа. Многи су рачунали колико би меса, вотке, кавијара и других ђаконија могли да купе од добијеног новца и да тако у изобиљу прославе Празник над празницима.

 Пошто је већ свима било јасно да је Тому немогуће ухватити, то су се договорили да га по сваку цену убију и да његову главу оставе на тргу и тако житеље града увере да им више не прети опасност од тог страшног убице. Власти су их у томе подржале, и то уз обећање да ће онај ко донесе главу Томе Рискова добити посебну државну награду и доживтна новчана примања.

 Крајем марта околне шуме почеле су да претражују огромне групе наоружаних људи убеђених да се немогуће сакрити пред ловачким псима. Потрага је трајала даноноћно. Посвуда су постављане заседе и замке, али нико није успео да пронађе било какав траг крвожедног Томе.

 Шест месеци упорног трагања остали су без успеха па су људи били убеђени да су Тому рискова растргле гладне шумске звери. Житељи Тобољска су веровали да је Тома постао дивљи колико и исте те звери. Неуспех у хватању одбеглог робијаша донео је олакшање и људи су почели слободније да се крећу. Истовремено су власти престале да се труде да ухвате неухватљивог Тому. Што је време више пролазило, то су приче о њему све више почињале да личе на некакве чудне бајке које су мајке причале својој деци с намером да их заплаше и тако присиле на послушност.

ОДЛУЧУЈУЋА ПАСХА

Има тренутака у нашем животу који су претежнији од вечности. Гете

Зима је била на измаку па се и време полепшало. Гомиле снега су се претвориле у жубореће потоке, доносећи живот у бескрајну дивљину која се протезала изван града Тобољска.

Од самог почетка Страсне седмице цркве су постале премале да приме све верујуће који су желели да се поклоне Богу јединоме, Ономе Који је страдао и васкрсао, да се поклоне Господу Христу, Учитељу љубави и праштања. На Тому Рискова су скоро сви заборавили па је било за очекивати да ће те године Васкрс бити још радоснији. Повод за радост била је и сама чињеница што су људи сада могли слободно да се крећу.

Напокон је дошла зора Христовог васкресња. У сам освит суботе на недељу радосно су забрујала сва црквена звона. Обучени у најлепше што су имали и душа убељених постом и молитвом људи су се сусрели са Васкрслим. Више није било важно ко је племић, а ко сељак. Тог јединственог дана сви су једни друге поздрављли најрадоснијим поздравом Христос воскресе и отпоздрављали са Воистину воскресе!

Христовом љубављу сједињени житељи Тобољска наставили су славље уз песму и игру. Младићи и девојке су се надметали ко ће лепше засвирати на балалаци или тамбурици, ко лепше запевати и окретније од традиционалних козачких игара одиграти. У поподневним сатима се градски трг шаренио од дивних народних ношњи. Играло се и певало све до сумрака. Тако су људи на Уралу прослављали Пасху, која је за све православне хришћане ‘’наречени и свети дан, први дан седмице цар и господар, празник празника’’.

Радост Празника васкрсења Христовог огледала се и на лицима стараца обучених у традиционалну ношњу. Широке чакшире с везом, плетене козачке капе и изрезбарени штапови, на које су се ослањали, давали су им уистину свечан тон. С љубављу су посматрали младе како неуморно певају, играју и једни друге даривају васкршњим поклонима. Све је то у овом крају имало своје посебно значење.

Када је почело да се смркава, уморни али и задовољни грађани су почели да се разилазе. Опростили су се и пожелели једни другима да следећа година буде још боља.

Међу последњима који су отишли био је велики Тобољски трговац, средовечни и добродушни Алексије Сејловски са својом благородном супругом Татјаном. Испуњен радошћу и лица црвеног од вотке, опростио се од градоначелника речима: ‘’господине градоначелниче Христијане Михаловичу, примите моје искрене честитке за организацију данашњег славља! Било је врло успоешно! Кад бисте само знали колико ме је ова дивна прослава опустила након свих мојих путовања по Сибиру, Христос воскресе!’’

Пошто су се тако топло опростили од градоначелника, трговац и његова супруга су се попели на своје саонице, прекривене скупоценим крзнима, у које су била упрегнута два омања коња. Истог трена разлегао се милозвучни звон сребрних звончића. Татјана је наслонила главу на раме свог супруга и запевала једну традиционалну уралску песму. Алексије је с љубављу погледа и рече: ‘’Ех, Татјана Сејловска, како је лепо ово васкршње вече! Хвала Богу што је из наших крајева нестао крвожедни Тома па смо у миру могли да прославимо Празник над празницима!’’ татјана се на то само насмешила, а Алексије је у њеним очима прочитао да је све што је везано за тому постало само мит којим мајке плаше непослушну децу. А онда се у тишини благе пролећне ноћи разлегла дивна васкршња песма.

У том лепом расположењу нису ни приметили кад су стигли до своје куће. Алексије с љубављу понуди Татјани руку и поможе јој да сиђе са саоница.

Дом је њихов био ракошна палата Сејовских, удаљена свега колометар и по од града. Била је на два спрата, са два велика балкона и огромон баштом препуном великог негованог дрвећа. Но оно штшо је било необично јесте тишина која их је дочекала. Татјана није могла да одвоји поглед од полуотворених улазних врата размишљајући како је чудо што њихове верне слуге Димитрије и Кирило нису изашли да их, као и обично, одчекају. Још је чудније било што нису чули радрагани глас дадиље Домне Михаилович, која је увек хитала да их поздрави кад год би се вратила кући. Ове вечери су јој недостајале дадине речи добродошлице: ‘’Добро нам дошли, красни паре!’’

Тишина је била застрашујућа. У срца брачног пара увукли су се некаква језа и страх. Изненада Алексије поче из свег гласа да дозива њихове слуге. ‘’Домна, Димитрије, Кирило’’ – одјекивало је кроз ноћ. Но, нико се није одазивао, нити се ко од њих појавио на вратима. Обоје са стрепњом уздахнуше и похиташе ка улазу. А кад тамо… Ех, Господе, какав ужас! Пред њима су, располућених глава, лежали Димитрије и Кирил. Татјана се срушила на оближњу столичицу, а Алексије је тако убрзано дисао да се чинило да ће се и он сваког трена срушити. Алексије је као у полусну крену према дадиној соби, Тамо га је дочекала иста та језива сцена. ‘’Ох, јадна наша Домна, била си тако добра!’’ – оте се Алексију.

Татјана је кренула за својим супругом. Кад је видела добру дадиљу, ухватила се за главу и очајничи почела да дозива свог сина јединца. ‘’Михаило, Михаило! Где си, сине мој?’’ – дозивала је од бола скоро полудела мајка. Чинило се као да су њени крици пробудили и неме зидове њихове виле.

Михаило је био плавокоси дечак живахних зелених очију. Носио је дугу светлоплаву спаваћицу. Личио је на анђела који се отргнуо из небеског збора да би донео радосне вести овом свету. Чувши мајчин забринути глас, пробудио се и сео у свом креветићу. Није му било јасно зашто мајка толико виче па је протрљао поспане очи и пожурио да јој се јави: ‘’Мамице, овде сам!’’

Чим га је угледала пресрећна Татјана се бацила у његово наручје. Безбројним пољупцима је прекривала његове румене образе и кроз сузе понављала: ‘’Дете моје! Сине мој мили, јеси ли добро?’’ А онда је тако снажно загрлила сина да је малишан јаукно од бола. Био је срећан што мајка показује колико га воли и то је и показао својим смешком. Није знао шта се у кући догађа па је безазлено одговорио: ‘’Добро сам, мајчице. Био сам заспао, али ме је пробудио онај огромни чика с дугачком брадом. Нагло је упао у моју собу и у високо уздигнутој руци носио ову своју играчкицу.’’

Михало је показао родитељима на страшно оружје поред свог креветића, које Руси иначе називају кистен. Тај својеврсни буздован на Уралу су највише користили ловци. Ударац те гвоздене кугле на кожном каишу био је смртоносан. Буздован који је Тома Рисков оставио поред дечијег креветића био је натопљен крвљу убијених слугу. Ужаснута татјана баци поглед на свог супруга и прошапута: ‘’Авај, крвожедни Тома је још увек жив и налази се негде у близини!’’

Страх је скоро паралисао Татјану Сејловску. Лице јој је било тако бледо да се чинило да нема ни једне једине капи крви. Пложивши своје топле руке на њене образе, Михаило је окрену према себи и истог тренутка бледило нестаде. А онда је малиша почео да прича шта се у ствари догодило. ‘’Знаш шта, мамице, спавао сам у свом кревету и одједон сам чуо како је тај чика дуге браде и рашчупане косе ногом шутнуо врата моје собе. Кад сам отворио очи, видео сам како почиње да витла овом својом играчком. Оно васкршње јаје које сам тако дуго фарбао било ми је сипод јастука. Узео сам га и пружио огромном чики. Намешио сам му се и рекао христос воскресе!’’

‘’Па зар га се ниси уплашио’’ – забринуто ће мајка.

 ’А зашто бих га се плашио? Знаш, дуго ме је гледа право у очи, а онда је полако почео да спушта руку у којој је држао ову своју играчку. С дивљењем је посматрао васкршње јаје у мојој руци и сигуран сам да му се силно обрадовао. Чини ми се као да му је његова играчка опекла руку па ју је зато спустиио ту поред мог кревета. Ех, да сте само видели какому се лице преобразило кад је узео васкршње јаје. Насмешио ми се најлепшим могућим осмехом и рекао: Воистину воскресе! Али знаш, мама, видео сам како му у очима блистају сузе. Кад сам га упитао зашто плаче, само је чврсто приљубио васкршње јаје на своје груди и излетео из моје собе.’’

 Мали Михаило је био срећан што је тако обрадовао чику дуге браде па је са детињом безазленошћу похитао да види шта се то у кући дешава. Није ни слутио да је њихова вила препуна људи. Наиме, вест о новом злочину Томе Рискова муњевито се пронела целим градом. Узнемирени људи одмах су похитали да се распитају о детаљима троструког убиства. Сазнање да је одбегли робијаш још увек жив и да је наставио да се свети и немилосрдно убија погодила их је као гром их ведра неба.

ПРЕОБРАЖАЈ

Признајем кривицу своју, и тугујем ради гријеха својега (Пс.38, 18).

Вест о троструком убиству у кући тровца Алексеја Сејловског уздрмала је цео тобољски округ. Власти су биле немоћне и нико више није знао како да ухвати Тому Рискова.

Но ма колико да су се над Тобољском надвили страх и жалост због навих жртава ипак су, на радосни васкршњи звук црквених звона, сви похитали у храмове. У цркви је вернике дочекао отац Владимир у свечаној златотканој одежде. Чинило им се као да у одјеку црквених звона чују Самога Господа Исуса Христа како им поручује: Не бојте се, ја сам побједио свијет (Јн. 16, 33).

Но осим свештенослужитеља у цркви је вернике сачекао и Тома Рисков. Одбегли робијаш је непомично стајао загледан негде у правцу Царских двери. Било је очито да не трепћући гледа у Распеће Исуса Христа. На грудима је држао васкршње јаје, које му је подарио мали Михаило, и шапатом понављао: ‘’Христос воскресе! Воистину воскресе!’’

Шок верујућих је био тако велики да просто нису хтели да поверују да се пред њима налази окрутни убица. Зато су многи прво помислили да се то тако усрдно моли познати им просјак Борис Плијатов. Но кад су се мало повратили од шока и схватили да је то ипак Тома Рисков, почели су да коментаришу: ‘’Боже мој, да ли је то могуће? Зар је оно заиста крвожедни Тома, човек који је убио толико људи у нашем граду? Да ли је могуће да је ту са нама онај пред којим смо тако чврсто закључавали врата, човек чије је и само име доводило до тога да нам се срца следе од ужаса и страха.

Но, није било никакве сумње да је то заиста био Тома Рисков. Било је очито да је на саму Пасху окорели убица доживео преображај, и то поред креветића анђеликог дечака Михаила. Верни су знали да није био једини који је на тај дан чудесно препорођен и просвећен божанском светлошћу Васкрсења. Сила Часног Крста је уништила све што је било погубно и зло у њему. Стари Тома Рисков је нестао и сада је пред њима стајао нови човек испуњен истинским кајањем и срца преплављеног истинском вером, љубављу и добротом. То је било тако очито да људи једноставно нису знали шта им је чинити.

Но будући да се страх дубоко укорени у срцима тих честитих људи, неки су се плашљиво повукли кад су га видели, бојећи се да ће их сваког тренутка напасти. Они нешто смелији су му се приближили како би се уверили да је то заиста он. Напокон је неко полугласно почео: ‘’Он је! Треба брзо да обавестимо полицију да дође и да га ухвати!’’ Но Тома није реаговао. Његово спокојно лице сведочило је да је његова душа након толико горчине и неверја напокон пронашла оно за чим је жудела.

За све време свете Литургије низ Томино лице су се сливале сузе. Били су то драгоцени бисери покајања којима је чистио своју уморну душу. То су исте оне сузе које су некад давно проливали цар Давид, жена ухваћена у прељуби и исти они бисери покајања који су разбојника распетог са десне стране Исуса Христа првога одвели у рај.

Шапат је у цркви и даље трајао. Неки од присутних су предлагали да га они сами ухвате како им случајно не би побегао и наставио са својим злоделима. Можда их је Тома и чуо, али није реаговао. Њему више није било ни најмање стало до тога шта ће с њим бити. Сувише је био заокупљен молитвеним разговором с Исусом Христом, Искупитељем грехова људских. Било је очито да није било никакве потребе да га хватају јер је већ био ухваћен у замку Христове љубави и препорођене душе искрено се кајао. О томе су сведочиле и крупне вреле сузе, мир на његовом лицу, које је сада било чудесно лепо и зрачило љубављу и милосрђем, као и његове дрхтаве усне које су с толико осећања стално шапатом понављале: ‘’Христос Воскресе!’’

По завршетку свете Литургије, људи су прилазили оцу Владимиру да целивају позлаћену икону Васкрсења коју је са страхопоштовањем држао у рукама. Цело време одзвањао је радосни васкршњи поздрав. Напокон су сви верници изашли. Само је Тома остао да клечи у истом оном молитвеном заносу. И даље је непрекидно с љубављу гледао блистави златни крст изнад царских двери.

Седокоси свештеник је остао да стоји пред царским дверима и у једном тренутку поглед му је пао на Тому. Неколико тренутака су немо гледали један другог. Тај тренутак је био веома дирљив. Био је то један од најузвишенијих тренутака за ту изгубљену и рањену душу, која се ваљала у блату греха све док је Сам Господ Христос није призвао. А Господ наш је и дошао у овај свет, препун страсти и мржње и зла, управо зато да би пронашао све оне Томе који су пали и упрљали одежду своје душе. Ех, како богонадахнуто и топло речити Исаија кличе сваком грешнику који се оклизнуо и пао: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих ипред очију мојих (Иса. 1, 16).

У празној цркви чули су се само Томини јецаји. Потресен снажним налетом сузног покајања, и даље је клечао и горко плакао. Отац Владимир је изашао из олтара. С крстом у рукама лагано се приближавао Томи Рискову. Тихо му је пришао, потапшао га по рамену и радосно рекао: ‘’Томо, Христос воскресе!’’ Преплављен дубоким стидом, Тома је бојажљиво подигао поглед ка свештенику Свевишњега и између два јецаја прошаптао: ‘’Оче, воистину Воскресе!’’

Отац Владимир је с олакшањем уздахнуо и почео: ‘’Чедо моје, да ли би желео да целиваш икону Распећа Христовог? Наш Господ је био распет на Крсту да би Својом пречистом крвљу опрао све грехе рода људског’’.

На те речи љубави Тома се придиже и начини неколико корака уназад. Чинило се као да је из страха желео да од нечега побегне. А онда је дрхтавим уснама полагано одговорио: ‘’Не, оче, не усуђујем се! Нисам достојан да се приближим Часном Крсту Господа нашег и да га се дотакнем својим прљавим уснама.’’

Оваквом покајању зарадовали су се и сами анђели Господњи али и отац Владимир. Ни он није могао да суздржи сузе радоснице. С очинском љубављу је принео Томи крст и овај се прекрстио и целивао га, и то неколико пута и са много љубави. Тада му отац Владимир тихо рече: ‘’Чедо моје, нека би Господ подарио исцељење твојој напаћеној души.’’

Баш у том тренутку у цркву уђе група полицајаца. Неко им је ипак јавио где се налази Тома и они су похитали да га ухвате. Но Томи ни на памети није падало да се опире. Мирно је пружио руке и с осмехом на уснама и сузама у очима радосно их поздравио: ‘’Христос воскресе!’’ Полицајци су га збуњено погледали. Но будући да су га се плашили, ипак су му ставили лисице на руке.

Црква је поново била пуна људи. Многи нису могли да одоле а да не виде Томино хапшење. Но он их је све поздрављао нашим најрадоснијим поздравом: ‘’Христос воскресе!’’ То је било тако дирљиво да су неки од присутиних пустили по коју сузу, а једна старица гласно рече: ‘’Погледајте само како је Бог променио овог човека!’’ И заиста, Тома Рисков је напустио цркву потпуно препорођен!

Запитаност није напустила људе ни у порти. На све стране су се чули коментари и чуђење: ‘’Какво ли је чудо проузроковало такву промену код овог човека? Ма, до јуче је био права ноћна мора за целу нашу земљу. И само његово име уносило је страх и трепет код свих нас. Ех, како је милостив наш Господ!’’

Чудо које се збило Божија је тајна. Сам Он може крвожеднога преобразити у безазлено јагње и лешинара у белу голубицу!

 Док су глeдале како полицајци одводе преображеног Тому, неке од старица су пале на колена и, са њима својественом побожношћу и вером, почеле да благодаре Богу: ‘’Господе неба и земље, ово чудо је Твоје! Само Ти, господе, можеш творити таква чудеса, јер си Ти једини Који је обећао да ће одморити све који долазе к Теби (Види Мт. 11, 28).’’

СУЂЕЊЕ

И даћу им једно срце и нов дух метнућу у њих, и извадићу из тијела њихова камено срце и даћу им срце месно, да би ходили по мојим уредбама и држали моје законе и извршавали их; и биће ми народ, и Ја ћу им бити Бог. (Језекиљ, 11:19-20)

После хапшења Тома је одведен у притвор, где је провео цео дан и ноћ. Подвргаван је притисцима да призна све злочине које је починио, а које полиција није открила. Иследник, један строг, низак и дебео, црвен у лицу Московљанин, веома нервозан, издавао је наредбе за брз ритам испитивања, желећи да што пре оконча ту тако страшну причу. Таквим својим понашањем господин иследник је сасвим очито показивао да је већ одавно чезнуо да ухапси Вука Тому, јер су му његови крајње изопачени злочини постали ноћна мора и задавали му тешке главобоље. Мислио је да је коначно ухватио миша у мишоловку и лава у кавез.

Колико је само био далеко од стварности господин иследник! Везаних руку на оптуженичкој клупи није пред њим седео један од злочинаца који уништавају друштво! Пред њим није био злочинац! Не! Не! Благодат Васкрсења Христовог, као свемоћни светлосни зрак, пала је у мрачне пећине Томиног узбурканог срца, осветлила сву његову унутрашњост и тада је видео сву паучину и прљавштину што је у њему нагомилао грех. Одмах је затражио да га сузама и понизношћу очисти од свега нечистог.

Нису ли на исти начин већ две хиљаде година сви грешници чистили своје душе? Благодат нашег Христа, Који је постао човек, страдао, био распет и васкрсао да би спасао све грешнике, била је довољна да је и Тома прихвати. Зато је и он, водопадима суза што су почеле да теку од тренутка када му је мали анђео љубави и доброте, Михајло, понудио Васкршње јаје и рекао: «Христос васкрсе!», спирао сваку нечистоту душевну и постао други човек, нов, који је живео једино за Христа! У тренутку док је узимао јаје од малог Михајла – о, да блаженог и трипут благословеног тренутка за његов живот! – Тома се избављао од окова греха који га је годинама тиранисао и терао да чини толике и толике језиве и изопачене злочине. Тома уопште није говорио пред иследником. Стално је имао лаган осмех на уснама и када би неко ушао у канцеларију, окретао се и живахно и с чистотом малог детета му говорио: «Христос васкрсе!». Упркос великим притисцима током испитивања, није желео да се сети ничег из свог старог, грешног и злочиначког живота. На свако питање одговарао је само једним «Христос васкрсе». Његов мозак уморан од греха није желео да се одвоји од слатког лика Васкрслог Богочовека. Разрешитељ беше већ очарао његову израњављену душу, као што магнет привлачи опиљке гвожђа, зато није ни желео да размишља ни о чему другом.

Испитивање је потрајало! Пролазило је време, а Тома Рисков, она дивља звер која је некада, попут привиђења из пакла, харала подножјем Урала, сада је, благодаћу Васкрслог Христа, светлошћу и топлотом проистеклом из Гроба Господњег, толико загрејао своју од зла и грубости залеђену душу, да је био као невино јагње у углу своје мрачне тамнице... А окови које су му ставили, били су тако тешки, да су га рањавали и образовали на телу дуге млазеве вреле крви кад год би покушао да подигне руке! Он, међутим, незаинтересован, и даље се налазио у стању топле молитве. Чак га ни храна коју су му доносили није много занимала. Ако му дивљи стражар не би довикнуо: «Једи, псето!», он не би тражио ни кап воде да освежи слане усне, побелеле од толиког напрезања.

И што је време више пролазило, што су га више испитивали, толико је тише и смиреније свима одговарао: «Христос васкрсе». Истим речима је одговарао и када би се шиба спуштала на његово тело, отварајући му неизлечиве ране, не би ли га присилили да проговори.

Ко год би прошао крај његове ћелије да се увери да је то заиста онај страшни пљачкаш, који је некада сејао зло и уништење по крају, док би га најпре посматрали скамењени, бивали би потом очарани неком нејасном магијом, гледали га с пуно саосећања и говорили: «Ма, је ли то заиста Вукотома?». Свакако, облик лица је исти, исте руке, исте дугачке ноге које су трчале као срндаћеве! Али то његово лице које је зрачило таквим миром и спокојем, нагонило је све да сумњају. Где су оне његове иначе зле очи налик на побеснелог бика? Где је онај немирни, дивљи човек који је подсећао на дивљег тигра управо ухваћеног у кавез? Каква је ово запањујућа промена? Какво се то чудо препорода одиграло у овом створењу Божјем? И зато су, кад би их позвали да се увере да ли је то Вукотома, сви одлазили душа опчињених питомошћу и смиреношћу овог човека, који је почео да задобија опште поверење и симпатије.

СЛОБОДА

Јер пошто се обратих, покајах се; и пошто се научих, ударих се по бедру; јер се посрамих и стидим се што носим срамоту младости своје. (Јеремија, 31:19)

Иследнички врхови сазвали су лекарски конзилијум да се посаветују шта се дешава. Можда је полудео? Можда има неку душевну болест? Можда се лукаво претвара да би избегао вешала која га неизоставно чекају? Лекари, познати психолози и неуролози, попут славног петроградског неуролога Зиновија Џалскова и кијевског неуролога Симеона Главриског, који су у то време случајно пролазили крајем и били позвани да прегледају Тому, једногласно су изнели мишљење да се злочинац не претвара, већ је заиста претрпео дубок душевни потрес с изразитим симптомима преокрета набоље. Човек који је попут звери забадао нож у срца многих невиних бића, сада је корачао путем очишћења и душевног препорода.

Међу великим личностима које су посетиле дивљу звер Урала, која се сада налазила у рукама Правде, био је и архиепископ Кијева и Галиције, Питирим, један мудар и истински велики православни јерарх, који је с озбиљношћу којом се одликовао, одмах по изласку из Вукотомине ћелије, док му се поглед мутио од суза, а усне дрхтале од тронутости, рекао: « Ни луд, ни психопата, ни лицемер, како мислите, господо! Тома Рисков се препородио благодаћу Светог Духа, као многи други грешници у животу! И он је једно од многих чуда нашег доброг Христа. Није могуће да је нешто друго. Чим ме је видео да улазим у његову депресивну ћелију, на коленима је допузао до мене, не да би ме напао, но да ми дечје нежно пољуби руку и да ми каже, најдирљивије што сам чуо у животу, «Христос васкрсе!».

« Верујем, дакле «, додао је тај изузетни јерарх, « да је раније био луд и ван себе, али сада не! Сада је он «дошао себи» као блудни син и тражи опроштај од Бога и нашу помоћ, да би постао нови човек. Уверавам вас све да је он далеко од сваког ђавољег утицаја, зато гарантујући мојом архијерејском чашћу и достојанством тражим да му све опростимо, а Црква да му да разрешење грехова. «

И идући ка кочији која га је чекала, добродушни и часни јерарх очински је ударио по рамену управника затвора, који га је с поштовањем и уљудношћу пратио до излаза, и рекао му: « Никада то не заборавите, пријатељу! Тома «мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се». Дође Син Човечји да потражи и спасе изгубљеног! «

Пошто је, међутим, Закон суров, али Закон, полицијски органи припремили су извештај о Томи, обиман и језивог садржаја, да би му се што пре судило. Али рођење царевића, наследника престола због ког је великодушни цар Николај I потписао опште помиловање, даровало је и Томи слободу, коју нити је тражио, нити је оставила утисак на њега. Међутим, излазећи из затвора, непрестано се клањао до земље и све поздрављао са «Христос васкрсе».

Сада је Тома био слободан човек међу слободнима! Али «због његове отежавајуће прошлости», требало је неко да гарантује за његов миран и частан живот у друштву. Добри архиепископ Питирим спремно је дао своју архијерејску реч, док је надзорник затвора Иван Рабулоски задужио ветерана и искусног резервног официра Јонатана Љвова да надгледа Томин свакодневни живот.

То је било сасвим лако, јер је сада Тома, пун светлости Христове, пун божанске доброте, од страшног злочинца и пљачкаша постао мирнији и од најбезазленијег детета. Радио је, радио с пуно воље и најтеже послове. Никада ништа није тражио, нити је очекивао плату. Никога није узнемиравао, но је свакога услуживао својом добротом. Чим би спазио натовареног човека, одмах би остављао свој посао да потрчи да га олакша до куће, клањајући се љубазно чим би спустио терет, не очекујући ништа. Други пут, опет, кад би видео неку старицу да се враћа с пијаце с потрепштинама, трчао би радостан да је одмори, док би га она благосиљала. Зар само то?! Кад би умро неки сиромах, Тома је увек био ту да помогне – да подигне покојника, да ископа гроб, да га сахрани и, свакако, да понуди нешто од своје мизерне дневнице осталим члановима ожалошћене и осиротеле породице. Толика је била његова ревност, доброта и стрпљење пред увредама и непристојним речима злобника, да је убрзо сав свет у граду и унаоколо почео да заборавља пређашњи увредљиви његов надимак «Вукотома» и уместо тога сада су га сви звали «Добротома».

Тих година, пошто није постојало лекарско-апотекарска заштита, епидемије су биле веома честе. Једне године, једног веома врелог лета, крај је задесила страшна колера. Становништво је било десетковано том проклетом болешћу толико брзо да нису стизали да сахране мртве. У иначе веселом Тоболску није постојала ни једна кућа из које није изнето једно-двоје мртвих и која није имала многе тешке болесне у кревету, који су се увијали од болова, повраћања и агоније. И сви су они остајали беспомоћни, јер је постојала опасност преношења болести. Ако је још и постојао неко ко је био лакше болестан и ко би се усудио да се приближи тешко оболелом, страх од повратка и погоршања болести, као и нагон за самоодржањем, терали су га да бежи миљама далеко од опасног болесника. И тада би призор био срцепарајући! Видели би се болесници у креветима, напуштени од свих, да напрежу своје последње снаге да викну: « Еј, ви, што пролазите напољу, тако вам Бога, браћо, дајте нам мало воде, скапасмо! «

Али и ти ретки пролазници журно су трчали да оду, као да их је јурила колера!

ЕПИДЕМИЈА

Ходите, благословени од Оца Мојега, примите царство које вам је приправљено од постања свијета. Јер огладњех и дадосте Ми да једем, ожедњех и напојисте Ме, гост бијах и примисте Ме, го бијах и одјенусте Ме, болестан бијах и обиђосте Ме, у тамници бијах и дођосте к Мени. (Матеј, 25:34-36)

Усред тог пакла језе и безнађа, само је један човек остајао миран и с мајчинском бригом вољно трчао свуда и свакоме да пружи руку помоћи. Био је то Тома Рисков! Није било куће у коју није ишао да покаже колико може да понуди једно срце, које је у себи крило Христа: једну «савршену љубав», «љубав према Христу која изгони страх», као што чудесно наглашава вољени ученик Љубави, Јован Богослов. И заиста, ко воли истински, хришћански, не боји се ничега у животу. Онај ко је испуњен Христом, има снагу да премешта планине које често прече пут љубави. Онај ко заиста воли, може да премешта те планине да би остварио велика дела што изазивају страхопоштовање, изненађују и остају као бесмртни примери будућим генерацијама. Тако и сада већ «добри» Тома, Добротома, остаће за Тоболск и цео крај једна прича живе љубави, једна легенда налик божанској жртви! Постаће најлепша и најдирљивија песма о чудесним хришћанским осећањима према ближњем, песма што олакшава часове бола и усамљености. У том часу понуда и љубав исказују се самом Богочовеку, као што су нас у то уверила непогрешива уста Учитеља Љубави: « Заиста, заиста вам кажем, кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. « (Матеј, 25:40)
И велика је ствар, невероватно јунаштво, истинска човечност да неко може, гледајући другог како пати, да пружи руку са старањем и саосећањем, да га напоји утехом и да му, као марамом, својим старањем обрише вреле сузе самоће и болести.

Усред свог тог ламента напаћених и болесних, у тој општој несрећи од колере и куге, чуо се утешни, брижни и нежни Добротомин глас: « Христос васкрсе! Долазим! Долазим, слатки брате! Ја сам, ја сам, Тома! Даћу ти што год ти треба! «

И Тома се трудио и нудио што може. Једном би стављао влажне облоге са сирћетом, другом би мењао постељину и покриваче, трећег би опет трљао лековима, а четвртом дувао у горуће чело... Сам је пресвлачио болеснике, сам их је купао, сам је бринуо о пустим и празним кућама и скупљао осиротелу децу. Трчао је, сем тога, да нахрани и њихове животиње, које су се, и саме и гладне и болесне, оглашавале и читавој жалосној околини давале тако језиву ноту, као да су схватале зло које је задесило крај.

Реч «чудо» не може да искаже све што је, с толиком ревношћу и хришћанским јунаштвом, чинио Добротома. Сви, али баш сви су остајали неми и запањени његовим делом. А оно што је највише изненађивало јесте да се Тома без страха приближавао тешко болесним и услуживао их! Упркос свему томе, бивао је све здравији, све живљи и снажнији. То је логично, јер онима који воле Бога све служи на добро. Ни један човек који добро чини, надахнут примером Спаситеља Богочовека, никада није пропао! Никада га није напустила Христова благодат! Зато је и Тома остао нетакнут страшном болешћу, која је шибала крај, јер га је покривао благослов и заштита Свемоћног, Васкрслог Бога и Спаса.

Толики је заиста био благослов Божји на Томи, да се дешавало оно изненађујуће и необјашњиво: кад би, у бескрајним ноћима, седео крај узглавља разних тешко оболелих и на свој начин говорио о љубави и милосрђу Божјем према сваком покајаном грешнику, болесни су се у зору, као неком невидљивом руком излечени, будили без температуре, добро расположени, и са сузама у очима љубили добротворне, човекољубиве и неуморне Томине руке.

Коначно! Чим су се појавиле прве јесење хладноће епидемија се повукла и градске власти су хтеле да узврате, као што приличи, том јунаку љубави, том анђелу утехе, који је с потпуним самоодрицањем и пожртвованошћу стао на страну оболелих у граду. Међутим, они који истински раде за ближњег и за његову душу, и верују да крај њихових племенитих борби није хладни и суморни гроб, већ величанственост небеског блаженства, знају да «... блажени су који се у Господу упокојише... њихова дела пратиће их...» и зато не очекују људске, пролазне славе и части за добра која чине! Зато ни Тома никако није прихватао, но с искреном понизношћу одби сва почасна одликовања која су хтели да му доделе. Једино за шта је замолио било је да му допусте да иде у древни манастир Пресвете Марије, да у његовој лепоти и спокоју проведе неколико дана. Томину жељу сви су радо прихватили и уступили му два снажна коња, на која су мушкарци и жене натоварили понуде и завете, и испратили га до изван града. Са сузама и дубоко тронути, сви без изузетка испраћали су свог великог добротвора. А Тома, с десном руком на срцу, клањао се непрестано, десно и лево, и с осмехом, као у екстази; опраштао се од њих још увек с Васкршњим поздравом који га је препородио: « Христос васкрсе! Христос васкрсе! «

MAНАСТИР

Славим Те, Господе, од свег срца својега и пред анђелима певам Ти, јер си увек слушао речи уста мојих... (Псалми, 138:1)

После дванаест сати напорног пута, стигао је Тома пред тешка гвоздена врата манастира. Било је касно поподне. У тишини шуме већ је одавно чуо звук клепала и звона што су звонила за вечерње. Кад је ударио на тешка гвоздена врата, један мршави шездесетогодишњи монах полако је отворио и примио га, с осмехом му говорећи: «Благосиљајте Господа!». Тома му је с поштовањем пољубио руку и замолио га да обавести игумана, архимандрита Тихона Тимофејева, једног врсног клирика познатог по многим знањима која је поседовао, аскетском животу, али и по свом великом мисионарском раду у Јапану.

Игуман се тада налазио на вечерњем, зато је Тома на врховима прстију ушао у манастирску цркву, где су светост, полумрак и мирисни облаци тамјана стварали такву екстазу и узвишеност, да је и нехотице пао на колена с главом на поду, док је један од монаха баш тада из псалтира читао ове дирљиве стихове: « Бог нам је прибежиште и снага у тешким жалостима што су нас снашле. «

Плакао је Тома, непрестано плакао, и није ни приметио када се завршило вечерње, док су један по један четрдесет осам монаха, с поштовањем љубећи руку игуману, одлазили, пролазећи испред Томе лагано и погнуте главе, бацајући кратке погледе на њега. Последњи је, спорим и достојанственим кораком и држећи на грудима крст, пришао Томи игуман Тихон. У апсолутној тишини која је владала у храму, чуо се достојанствени игуманов глас, који као да је долазио из олтара оног света: « Устани, дете моје, да те чујем! «

Прошло је још неколико минута у мртвој тишини и Тома је несигурно, попут преплашеног малишана, подигао главу, а поглед замућен плачем приковао на крст што је висио игуману око врата. « Христос васкрсе, оче мој «, уплашено је промрмљао.

« Ваистину васкрсе, чедо моје «, одговорио је изненађен, али с осмехом и симпатијом игуман, погнувши истовремено главу. Пружио је руку, подигао Тому и повео га ка десној страни нартекса, где се налазила исповедаоница. Ставио је епитрахиљ око врата, док је Тома, клечећи и руку скрштених на грудима, исповедао без застајкивања све своје грехе и не чекајући да му то каже игуман. Уопште није покушавао да се оправда за оно што је урадио. Никакву олакшавајућу околност није тражио за своје злочине. Једино је упорно наглашавао да није починио онај први злочин за који је у младости, као двадесетчетворогодишњак, неправедно осуђен.

После исповести стајао је погнуте главе, док је у цркви владала апсолутна тишина, прекидана само лаким уздасима бившег злочинца. Игуман му је с очинском љубављу причао о Распетом Богочовеку, Који се налазио пред њима, у исповедаоници, да би се спасли сви грешници, налазећи пут повратка. Такође му је рекао да исповеди да ли је његово покајање коначно и одлука да води живот у Христу непроменљива. Уместо било каквог одговора, Тома се бацио игуману у загрљај с невиношћу и чежњом детета, и са снажним уздахом одговорио: « Да, да, часни оче! Заувек с Христом! «

Игуман је скинуо камилавку и стављајући епитрахиљ на главу Томи, који је клечао, очитао му разрешитељну молитву, што се чује на крају сваке разрешавајуће свете исповести. У том потресном тренутку изгледало је као да невидљиви анђели лепршају око исповедаонице да би донели благослов Божји том великом покајнику. Као да су хиљаде анђелских гласова певале издалека преслатку, опојну псалмодију: « Тражите Господа док се може наћи; призивајте Га, докле је близу. Нека безбожник остави свој пут и неправедник мисли своје; и нека се врати ка Господу, и смиловаћу се на њ, и к Богу нашему, јер прашта много. « (Ис., 55:6-7)

Легао је да почине после толиког телесног напора и душевне агоније. У зору га је пробудило клепало у које је ударао нарочити монах, пролазећи испред сваке келије. Током Божанствене Литургије причестио се, после много година, Светим Причешћем. Током причешћа монах појац слатко је и побожно појао: «Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени борави и ја у њему» и «Окусите и видите да је Христос Господ. Алилуја.»

Тома је кратко време остао у манастиру, учећи помало читање и писање од изузетног манастирског брата, веома образованог монаха Филарета Нечајева, бившег официра Царске Дворске Гарде. Он је постао монах после изненадне смрти своје вољене супруге, коју је изгубио због неке тајанствене болести двадесет дана након венчања. Тај догађај га је толико потресао, да је, да би преболео ту духовну трауму, одлучио да напусти своју сјајну каријеру и повуче се у манастир. Према Томи је исказивао истинску братску љубав и симпатију и саветовао га да остане за стално у манастиру, где су га сви толико волели. Али Тома им је свима захвалио топло им љубећи руке и отишао – незнано куда – док су га игуман и браћа пратили до гвоздених врата. Игуман га је пратио погледом лијући сузе, док се није изгубио на хоризонту, и рекао: « Један велики покајник! Један нови праведник! Један савремени светац! Част је за наш манастир што је кроз њега прошла таква благословена душа! «

СВЕТОСТ

Благо онима којима су опроштени греси. Благо човеку који се нада у Бога. Благо човеку који се боји Бога.

Беше прошло целих тридесет година и већ су сви заборавили причу о старом Вукотоми. Тек би каткад неки старац, пијуцкајући вотку или чај из сребрног самовара, са симпатијом, али и побожним страхом причао причу о покајаном Томи Рискову.

Те је зиме пало много снега и фебруар је био хладан као никад пре. Из Петрограда беху стигли на Урал принчеви, војводе и други племићи у лов на дивље свиње. Расули су се по густој шуми и повремено би се чули ловачки пуцњи. Између осталих, био је ту и принц Метислав Кањев, некадашњи капетан гарде у Кијеву, стар око шездесет пет година, с великим војним искуством и активношћу, ловио је расположен и задовољан, попут дечака, упркос годинама које је носио на плећима. Избегавао је остале и стално се удаљавао, као да је тражио нешто посебно. И није погрешио – једно дивље прасе појавило се испред њега и сада је почео лов са свом снагом и искуством старог војсковође. Међутим, док га је ловио, а оно бежало скичећи, принц се нашао пред неком колибом на чијем се улазу појавио снежно бели старац, висок и очито бестелесан од подвизавања. Принц се сакрио иза једне јеле да би га посматрао.

Видео га је како клечи и подиже руке високо и почиње да се моли, рекавши најпре три пута «Христос васкрсе!». Тако снежно бео као што је био, у том молитвеном положају, много је подсећао на Мојсија у часу док се молио за своје сународнике. « Поврати се од гнева својега и пожали народ свој од зла».

Груди остарелог подвижника тешко су се надимале. Очи су му добиле сјајан изглед човека на самрти, а усне су настављале дирљиво да шапућу: « Господе! Господе мој! Отвори ми врата небеска...»

Принц се, дубоко дирнут старчевом физиономијом, најежио, јер је у његовом лицу препознао једног старог познаника из дана војничке каријере – Тому Рискова! Брзо му је притрчао и, клекнувши једном ногом, прихватио га лагано у загрљај у трену док је овај, на издисају, падао, а његово уморно тело се повијало као витки чемпрес посечен у корену. Подвижник Тома Рисков дрхтурећи је окренуо главу, с безазленим и нежним изгледом детета, и једва чујним гласом рекао принцу: « Дакле, препознали сте ме, Височанство, мене бескорисног слугу Господњег? «

И наставио је полако и с болом: « О, колико сам само плакао у животу, откад ми је једно мало дете, с црвеним Васкршњим јајетом у руци, показало пут повратка Богу! Колико сам се само кајао и колико молио! О! Тај тренутак Васкрса, колико ме је променио и учинио да даноноћно клечим, да тражим милост и опроштај од Господа нашега, Који је распет и васкрсао због Своје велике љубави према сваком грешнику. Одлазим! Одлазим уморан и истрошен тежином моје кривице. Одлазим! Али хтео бих да знам да ли ће ми... добри... наш Хри... стос... оп...про...сти...ти... мно...ге... мо...је... грехе? «

И улажући последњи покушај начинио је знак крста на грудима које су се једва мицале, и управљајући поглед ка небу поновио: « Господе, Господе мој! Отвори ми врата небеска! «

Глава му је нагло клонула надесно, како га је принц држао у загрљају, а нека радосна, блага светлост облила му је лице као венац.

Принц који је био толико навикнут на борбе и суровост рата беше обузет светим страхопоштовањем и нежно је положио старог подвижника на тло. Скрстио му је руке, склопио му вреле очи које су још увек с чежњом гледале ка небу, и стао изнад преминулог, ћутећи и с пажњом. У том часу сиво небо променило је изглед. Црни облаци су се разишли, а у позадини неба почело је да се злати нешто и да се спушта, као да је небо бацало злато! Принц се збунио и с пажњом гледао. И док је у екстази пратио тај нејасни лик на небу, који се брзо спуштао на земљу, простор око умрлог подвижника испунио се огромним облацима мирисног тамјана, који као да су излазили из хиљаду кадионица. Изненада, лик који је долазио с неба постао је мноштво анђела спремних да одрже величанствено опело и који су са страхопоштовањем окружавали преминулог подвижника.

Принц се збунио и у страху повукао неколико корака уназад, да не би омео анђеоски хор, док је слушао појање првог анђела: « Благо ономе кога изабереш и узмеш да настањава у дворима Твојим. «

А други: « Часна је пред Господом смрт овог праведника. «

Онда је и трећи почео умилно да поје: « Мало су се трудили, много ће уживати, јер их Господ искуша и нађе их достојне Њега. Као злато у огњу испробао их је и као жртву паљеницу прими их Господ. «

Пред том задушном службом коју су појала анђеоска уста, принц је дуго стајао у екстази, тако да су га његови пријатељи, који су се узнемирили и тражили га, нашли у положају који их је изненадио и узнемирио. Тресли су га покушавајући да схвате шта му се десило.

« Ма, шта се десило, Височанство? Зашто сте тако бледи и узрујани? «

А он, као да се будио из сна или долазио из неког другог света, протресао је мало главу и спорим и свечаним тоном им рекао: « Клекните, добри моји пријатељи! Клекните пред једним савременим свецем. Пред једним човеком ког је препородио један Васкршњи тренутак једним «Христос васкрсе» и руком једног детета које је пружило шарено јаје бившем злочинцу, да би се удостојио да му малопре анђели небески, што су сишли послани од Господа, узму душу. «

Око уснулог Томе Рискова, који је годинама плакао и молио се, тражећи милост Божју, сви су клечали, скинувши капе, крстили се и клањали његовим благоуханим моштима. Мноштво мириса и птице што су појале на дрвећу сведочили су о великој истини наше вере:
Већа и од највећег греха јесте љубав нашег доброг Бога и милост Његова према сваком грешнику који се каје за своје грехе.

КРАЈ И БОГУ СЛАВА !