Не постоји “спасоносна” или “оправдана” лаж

У лаж могу да се уброје: неизвршавање датих обећања, сплетке, измишљотине и преувеличавања у празним причама, клевета, преношење својих претпоставки као поузданих чињеница ближњем, смело расуђивање о стварима које човек мало познаје, наметање савета ближњем уз недостатак довољног искуства и духовности. Тај грех је толико дубоко ушао у свест савременог човека, тако се дубоко укоренио у душама, да се људи чак ни не замишљају над тим да сваки облик неистине, неискрености, лицемерја, преувеличавања, хвалисавости представља испољавање тешког греха, служење сатани – оцу лажи. По речима апостола Јована, у Небески Јерусалим “неће ући ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж” (Откр. 21, 27). Лаж се може испољавати без имало стида, отворено, у свој својој сатанској одвратности, постајући у том случају човекова друга природа, стална маска прирасла за његово лице. Он се толико навикава да лаже да не може да изражава своје мисли другачије осим да их заодева у речи које им очигледно не одговарају, и самим тим не осветљавају већ затамњују истину. Лаж се неприметно ушуњава у човекову душу од детињства: често, не желећи некога да видимо молимо ближње да кажу посетиоцу да нас нема код куће, уместо да директно одбијемо да учествујемо у неком нама непријатном послу претварамо се да смо болесни или заузети другим пословима. Таква “свакодневна” лаж, наизглед невино преувеличавање, шале засноване на обмани, постепено развраћају човека дозвољавајући му да касније ради сопствене користи иде на компромис са савешћу. Лаж треба искоренити на најодлучнији начин: запамти, као што од ђавола не може бити ничег осим зла и погибељи за душу, тако и од лажи – његовог порода – не може произаћи ништа осим изопаченог, сатанског, антихришћанског духа зла. Не постоји “спасоносна” или “оправдана” лаж, саме ове синтагме су богохулне, јер нас спашава и оправдава једино Истина, Господ наш Исус Христос! Заповест “не укради” неки схватају превише конкретно, као забрану очигледне крађе, пљачке и т.сл. Међутим, пљачкање је свако назаконито присвајање туђе имовине, како личне, тако и друштвене. Под крађом (лоповлуком) треба подразумевати невраћање новчаних дугова или позајмљених ствари. У овај грех спадају: беспосличење, прошња без крајње нужде, уколико постоји могућност да човек сам заради. Уколико човек, користећи несрећу других људи узима од њих неко добро, веће него што треба онда он чини грех зеленаштва. То се такође односи на препродају ствари и намирница по повишеним ценама (накупништво). Шверцовање у градском превозу и т.сл. грехови такође представљају нарушавање заповести “не укради”. Уколико покајник има грех који је има везе с наношењем материјалне штете некоме, пожељно је да по могућности надомести свој дуг, врати украдену ствар или њену вредност, без обзира на време које је протекло од времена када је поступак учињен! То ће бити најбољи вид епитимије.

Архим Лазар Абашидзе
из Тајна исповести