Заблуда јоге

Индијска јога је учење које саветује прилично аскетски начин живота потчињен дисциплини – састоји се у управљању дисањем и у одређеним физичким позама које доводе у стање опуштености које поспешује медитацију у којој се обично примењује мантра или посвећена изрека која човеку помаже да се сконцентрише. Притом јога има духовне (!), и нипошто не само физичке циљеве, као што су достизање телесног здравља и лепоте. Онима који у наше време приступају бављењу сличним стварима се најчешће ништа не сопштава о натприродном већ само о здрављу, о физичком и моралном савршенству. Више од тога, све мистичко и култно се негира. Али се понекад, после извесног времена “напредним”, перспективним и поузданим ученицима открива езотеричко, тајно учење. Међутим, и такав “телесни” ниво јога вежби формира одређене духовне погледе и припрема човека за духовне доживљаје, за које до тада није ни претпостављао да постоје. Већина оних који се баве тим учењем остаје на нивоу егзотичних вежби, хиндуистичког жаргона и свести о свом значају у “космосу”. У тој последњој тачки сконцентрисане су све почетне тачке првобитног посвећивања: свест о сопственој важности је оно што се човеку сугерише, наравно, заједно с обавезном бригом за здравље, као и “љубав према људима” што је праћено учењем о некаквом апстрактном и магловитом “добру” и “моралу”. Међутим за хришћанина “свест о сопственом значају” представља испољавање сатанске гордости која пали и ни у шта претвара сваки добар почетак. У последње време све популарнија постаје такозвана “хришћанска јога” – покушаји да се методе јоге користе у “хришћанској” медитацији, да се човек учини “опуштеним, задовољним”, пасивним и “пријемчивим за духовне идеје и утиске”. Они који се њоме баве описују “необично осећање “мира”, “одлично расположење”, “еуфорију” (блаженство), “осећај потпуног здравља”, “задовољство које испуњава тело и душу и подстиче човека на духовни живот”, “лакоћу”, “повишени сензибилитет и подложност откривању личних односа између бога и душе”, “сладосну молитву која обузима читавог човека”, осећај трепетног очекивања додира “светог духа”, “осећање нарастајуће жеље за правдом, узрастањем, и приближавањем богу” и т.сл. Свако ко схвата природу прелести (духовне заблуде) схватиће да је у овим описаним осећањима присутно управо одступање од правог пута, скретање у страну секташких “хришћанских” искустава, чак до паганских: “иста тежња за “светим и божанствним” у осећањима иста човекова отвореност и спремност да буде “усхићен” неким духом, иста тражења не Бога, већ “духовних радости”, иста самоопијеност, које се схвата као “стање благодати”, иста невероватна лакоћа уз коју човек постаје “созерцатељ” или “мистик” и псеудодуховна стања су заједничке особине оних који су пали управо у варљиво мишљење о себи. Прелести се најчешће подвргавају савремени тражитељи духовних истина који су залутали с пута и препуни су гордости. Напади источњачког мрачњаштва на нас и његов успех много дугују овом лажном мистицизму. А колико су та лажна учења саблажњива за данашњу омладину, нарочито за оне који су користили дроге и којима су слична искуства већ позната.

Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести 

Прочитајте још: Православни поглед на јогу