То је такође страст која неприметно удаљава од истинског служења Богу! Господ нам је заповедио да свог ближњег волимо као себе, међутим, могуће је да волимо другог, да му служимо што више можемо, али не Бога ради. Ради се о томе какво расположење почива у основи те љубави. Како једну љубав можемо да разликујемо од друге? Хришћанска љубав се обично не разгорева у срцу одмах – већ у почетку, кад човек почне да живи хришћански, сва његова осећања захтевају напор, борбу, дуготрајно лечење док не почну барем мало да се потчињавају хришћанским законима: Испочетка је тешко жртвовати део себе, сваку мрвицу свога “ја” ради ближњег, човек прво често мора себе да подсећа на јеванђељске заповести, да прети себи немилосрдном казном, страхом од одговора за своје грехове итд. Човек треба да се подстиче и да се приморава бар на спољашње испуњење заповести о љубави према ближњим, док после дуго искуства у тој борби срце не омекша и не почне само да воли (наравно, по благодати Божијој, стеченој трудом и самопринудом). И овде је на првом месту увек Господ, Његов пример пожртвоване љубави према људском роду и испољавање такве љубави су увек веома уздржани, корисни за душу и плодотворни. С друге стране човекоугодничка љубав у својој основи увек има неку страст: или је то телесна привлачност, или сродство (љубав према рођацима) или симпатија или поштовање човека због његовог високог положаја у друштву, односно, у почетку постоји жеља да се угоди човеку због тога што га ми у датом тренутку на неки начин издвајамо у поређењу са другима и желимо да он о нама има добро мишљење. Такве разне помисли су готово неухватљиве, али управо оне чине унутрашњи подстицај да се у човеку одједном појави жеља да некоме послужи, да га утеши, да га нечим обрадује. Уколико се у таквим случајевима сретне нека препрека од стране хришћанског закона, она се најчешће лако нарушава “ради љубави”, често се озбиљно преступа црквени поредак и наноси увреда Самом Господу. У човекоугађању ближњег стављамо испред Бога и сами му служимо ради своје личне користи, ослањајући се на сопствену нечисту људску доброту, често у то време потпуно заборављајући на Бога. Али оно што је горе од свега јесте то што ми и сами у то време мислимо и уверавамо друге да то чинимо по заповести због свог хришћанског милосрђа.
Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести
