Грех чамотиње се рађа од настаје од прекомерног бављења собом, својим осећањима и незгодама, и за резултат има гашење љубави према ближњима, равнодушност према туђим патњама, неспособност радовања туђим радостима и завист. Основа и корен нашег духовног живота и снаге јесте љубав према Христу, и њу човек у себи мора да негује и да васпитава, да се загледа у Његов лик, да Га расветли и продуби у себи, да се саживи с мишљу о Њему, а не о својим ситним, празним успесима и неуспесима, да Њему да своје срце, - јер то и јесте живот хришћанина. И тада ће у нашем срцу завладати тишина и мир, о којима Исак Сирин говори: “Помири се са собом и помириће се с тобом небо и земља.” Људи који су тешко сагрешили или су слаби, а нису способни да храбро ступе у борбу са својим страстима често сумњају у могућност да добију опроштај, да им се опрости, што је праћено знацима чамотиње и очајања (такође тешког греха маловерја). Али “не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање” (Мт. 9, 12-13). Безизлазни положај неких људи који се исповедају, привидна безнадежност њиховог положаја је у томе што су ти људи ван Цркве, а њихово спасење представља улазак у Цркву, у општењу љубави са браћом по вери.
Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести
