Св.Теофан Затворник је преводећи Добротољубље на руски језик прескочио из њега “Реч монасима Индије” Светог Јована Kарпатијског. Претпоставља се да то није урадио случајно. Та “Реч…” је упућена подвижницима који обремењени искушењима падају духом, гледајући добродјетељни и очито срећан живот мирјана и већ сумњајући у правилност изабраног монашког пута, тежину монашког живота, његову унутрашњу и спољашњу неуређеност, “муку, грижу савјести, невољу, смућење, пониженост” (Реч монасима Индије, п.3), сматрајући мирјане богоугоднијим.
Постоје три разумна разлога за избор монашког пута. О њима пише преподобни Јован Лествичник, а то су: љубав према Богу, жеља за Царством Небеским и искрена жеља за покајањем. Уколико тога нема у самом почетку, онда је све остало по правилу само пародија монашког живота. Тим пре он постаје фарса, уколико се онај који долази у манастир руководи само нескромном жељом да не буде “као остали људи” (Лк.18, 11).
Такво је наше стресно, напето време, душевни пориви, прелепи или прелесни, или потпуно искрени, постају оно што мења људски живот у самој основи. Све постаје мода, па самим тим и монаштво. Али мода брзо и пролази. Kлобук и мантија могу да се обуку тако брзо, као што су се некад облациле популарне у своје време клосиране панталоне и неукусне чизме. Ако човек који нема навику да лети, желећи да задиви своје пријатеље, сједа за волан авиона, онда је мало вероватно да ће сретно слетети на аеродром. Мало је вероватно да ће монашки постриг донети нешто добро, уколико у томе има чак и најмање зрно сујете. Добро је уколико се поред несрећног летача нађе искусни пилот, а поред монаха почетника – искусни духовни учитељ. Још пре пола века Свети Игњатије (Брјанчанинов) је писао, да таквих учитеља данас скоро и нема.
Заиста, живимо у тешко време. Тешко је у историји човјечанства сјетити се толиког моралног пада, какво је могуће приметити у последњих неколико десетина година. И тако из тог грешног света људи одлазе у манастир: не падају с Месеца, али не долазе ни из породица утврђених у Православљу (такав случај је риједак) – долазе духовно и физички обогаљени наркотицима, окултизмом, свераспрострањеним развратом. Долазе као у болницу. Али и од болнице нема много користи, уколико у њој нема љекара, па сами болесници треба истовремено да буду и болничари. Монаштво је – нарочит пут – пре изузетак, него правило. Не сме се ићи у манастир само због тога што је боље ићи некуда. Безумна замисао је ако неко не заврши ни средњу школу, а покушава да студира факултет. Али управо таквим тикванима-студентима су слични они који нису успели ни да се оцркове, а већ су обукли монашку одору, ни сами не схватајући шта желе да нађу у монаштву. Није случајно да се састав многих манастира – и мушких и женских, који су отворени пре неких десет година – променио скоро потпуно. Ствар је у томе, што је заиста тешко бити монах: непријатељ људског рода се великом жестином усмерава чак и на лење монахе, и са дивљењем посматраш на оне који истрајавају до краја, и све чешће почињеш да мислиш да је то могуће само нарочитом Божијом Милошћу. Један познати лавриски архимадрит, предавач Московске Духовне академије, испитујући ванредне студенте, често поставља питање о времену њиховог боравка у монаштву и свештенству, и сазнавши да је то време – знатно, нарочито се радује и даје оцјену скоро ништа и не испитујући. О тежини ствари може да суди само онај који испитује. Ако човек дође у манастир и почне на неки начин да се подвизава, тада и почиње то о чему пише Свети Јован Kарпатијски: “туга велика, униније, уздисање, мука, сузе”. (Реч монасима Индије, п.3). Дешава се, међутим, и друго: нежењени и неудати људи у расама просто једу, пију, спавају, понегде путују, раде и одмарају се, или нешто супротно: манастир постаје сличан совјетском логору који регламентира (прихвата као правило – прим.прев.) све што се може усвојити. Раније, у време комунистичких гоњења, када су манастири затварани, монаштво се појавило у свету. Данас се јавља други феномен: мирјани у монаштву. Добро је још уколико слаб подвижник признаје своју немоћ. Горе је када млади јеромонах почиње себе да сматра старцем само због тога што су на том месту где се он нашао живели духоносни старци.
Шта се све може видети у савременим манастирима! Неколико стотина поново отворених манастира се пуне практично ничим – неким аморфним, још сасвим недавно атеистичким настројеним интелектуалцима и бившим криминалцима, маговима, резервним војним лицима и јучерашњим ђацима, студентима, семинаристима и Бог зна још ким… И ако су раније, у старим манастирима, смирени подвижници чинили чуда – сад у савременим – једноставно зачуђују друге. Популарне ствари су на пример, прорачунавање краја свијета, борба са идентификационим бројем, новим пасошима и сличним документима. И добро је још уколико се све завршава на унутрашњим сређивањима; чешће се јавља нешто нечувено, што смућује не само цијелу околину, већ и људе који издалека долазе у манастир ради својих духовних потреба, а не штете. Спремни су да у лик светих уврсте чак и Стаљина, и то све из једног разлога: да се показе да смо и ми патриоти и да нешто знамо и о светости. У несмиреним душама је епидемија прелести као – епидемија грипа. Све се преврће наглавачке: некада су манастири били ослонци Православља, а данас морамо да говоримо о томе да они неретко постају расадници расколничких настројења.
У зависности од нахођења могуће је потпуно одустати од духовног живота и манастир претворити у неко узорно домаћинство; и то се и дешава када њиме управља настојатељ који је раније био совјетски руководилац или нови руски бизнисмен.
Све је у савременом монашком животу некако магловито и нејасно. Зна се да се треба молити, живети по “светим Оцима, али када човијек који је недавно пришао Цркви почиње то да остварује у пракси, дешава се да се живот претвара у неку непрекидну збрку, у истинску самосврсисходност, нарочито ако је тај човек – савремени полуинтелектуалац, који је навикао да верује свом мишљењу. Уопште, веома је тешко смирити се, што значи да је тешко бити монах, јер монаштво пре свега и јесте живот у смирењу. Ако монах шири своју мантију по узору на растварање фарисејских риза, то онда није монаштво, већ нешто њему сасвим супротно. Не желимо да такво монаштво уопште и постоји, но не желимо ни нешто друго: да манастири уопште више не постоје. Руска историја већ познаје процес њховог разарања, и то је истовремено био и процес разарања народног живота. Желимо да манастири постану другачији, бољи, или идеално речено: да постану ђубриво које ће нахранити пупољак, и на коме ће на крају израсти прекрасни духовни цвијетови.
Усоталом, то не може да се деси из веома простог разлога: време иде унапред, а не уназад, и не може се зауставити никаквим неприхватањем идентификационог броја. Али из овога може да следи да треба сједети скрштених руку. На крају крајева, свако је призван да спашава своју душу, чему управо треба да теже и сви манастири, чак и они исти као садашњи, који су- желимо да верујемо бољи него никакви…
“Kада се говори о нечем велком, онда је довољно то желети”, - гласи стара мудрост. Човеку је својствено да тежи бољем. и монах, као и хришћанин треба по потреби да се руководи тим духовним инстиктом, који га је у своје вријеме привео Цркви и који га до данас држи у њој. На крају крајева, Бог нас је преодредио не за гнев, него за спасење кроз Господа нашег Исуса Христа, Kоји је умро за нас, да бисмо ми, били будни или спавали, живели заједно с Њим (1 Тес.5, 9, 10).
Господ нас заиста спашава и зар није то једино што је потребно – не сметати Му у томе не само лењошћу, већ и својом грозничавом ревношћу, јер је то скоро увијек исто што и глупост. Грешни човијек је – толико изопачено и несавршено биће, да практично не може ништа да уради, а да не направи грешку.
Важно је то схватити и смривати се. Савременом неофиту, чак и ако његову главу краси клобук, није уопште обавезан да то примени на све и свја – јер то по правилу доводи до најтужнијих резултата. За почетак би требало навести поредак у сопственој души, при чему ако се не тежи миру, а оно треба тежити барем душевном затишју, што је и без ријечи – најбоља проповед.
Данас жањемо плодове своје брзоплетости. Људи, који су први пут прочитали Јеванђеље пре неколико година, и који се још нису потпуно оцрквенили, изјављују да могу да решавају питања која се тичу црквеног живота, тако лако и без одговорности, као што су и навикли да решавају било каква питања. И где данас да се нађе такав одводни канал, у који мозе да се слије тај поток хистерије, пецинске необразованости, а такође и јавних провокација?
Kако се спасти у хаосу савременог зивота ако цак и унутар Цркве нема сагласности? На то питање нема другог одговора сем оног који је Господ дао Својим уценицима: оно сто је немогуце људима – могуће је Богу (Лк.18, 2).
Јрм.Данил (Гридиченко)
Превод са руског: Др. Радмила Максимовић.
Превод са руског: Др. Радмила Максимовић.
