Будизам и источњачка аскеза у поређењу са православном хришћанском аскезом
Жалосно је што постоји широко распрострањена конфузија, а да не спомињемо заблуду код неискусних, где се сматра да је Исусова молитва еквивалентна јоги у будизму, или 'трансценденталној медитацији', и другим сличним источњачким егзотикама. Свака сличност је, међутим, углавном спољашња, и свака унутрашња конвергенција не излази из оквира природне 'анатомије' људске душе. Основна разлика између хришћанства и других веровања и обичаја лежи у чињеници да је Исусова молитва заснована на откривењу Једног истинског живог и личног Бога као Свете Тројице. Ниједан други пут не допушта никакву могућност живог односа између Бога и особе која се моли.
Источни аскетизам има за циљ да лиши ум свега што је релативно и пролазно, како би се човек могао поистоветити са безличним Апсолутом. Верује се да је овај Апсолут човекова изворна 'природа', која је претрпела деградацију и дегенерацију уласком у мултиформни и стално променљиви живот везан за земљу. Оваква аскетска пракса је, пре свега, усредсређена на сопство (окренутост к себи) и потпуно зависи од човекове воље. Његов интелектуални карактер одаје пуноћу људске природе, јер не води рачуна о срцу. Човекова главна борба је да се врати у анонимни Над-лични Апсолут и да се у њему раствори. Он стога мора тежити да избрише душу (Атман) да би био једно са овим анонимним океаном Надличног Апсолута, и у томе лежи његов суштински негативни смисао.
У својој борби да се ослободи свих патњи и нестабилности повезаних са пролазним животом, источњачки подвижник урања у апстрактну и интелектуалну сферу такозване чисте егзистенције, негативне и безличне сфере у којој није могућа визија Бога, већ само човекова визија самог себе. У овој пракси нема места за срце. Напредак у овом облику аскетизма зависи само од нечије индивидуалне воље за успехом. Упанишаде нигде не кажу да је гордост препрека духовном напретку, или да је понизност врлина. Позитивна димензија хришћанске аскезе, у којој самоодрицање води одевању небеског човека, стицању натприродног облика живота, чији је Извор Једини Истинити, Самообјављујући Бог, очигледно је потпуно одсутна. . Чак и у својим племенитијим облицима, самоодрицање у будизму је само безначајна половина истинске слике. У жељи ума да се врати свом само 'природном' сопству, он посматра сопствену нагост у 'облаку лишавања'. Али у овом тренутку постоји озбиљан ризик да човек постане опседнут собом, да се диви сопственој блиставој, али створеној лепоти, и да обожава створење више него Створитеља (Рим. 1:25). Ум тада почиње да обоготворава или идолизује себе и тада је, према речима Господњим, 'последње стање тог човека горе од првог' (Мт. 12,45).
Такве су границе источњачких стилова контемплације, који не претендују да созерцавају Бога, а заправо су човеково созерцање самог себе. Оне не прелази границе створеног бића, нити се приближавају Истини прабића, нествореном живом Богу Kоји се открио човеку. Ова врста праксе може приуштити мало опуштања или изоштрити човекове психолошке и интелектуалне функције, али „што је рођено од тела, тело је“ (Јован 3:6) и „они који су у телу не могу угодити Богу“ (Рим. 8:8).
Да бисмо били аутентични, свако одвајање ума од његових страствених везаности за видљиве и пролазне елементе овог живота мора бити повезано са истином о човеку. Kада човек себе види онаквим какав је пред Богом, његов једини одговор на то је покајање. Такво покајање је само по себи дар Божији, и оно ствара известан бол у срцу који не само да одваја ум од трулежних ствари, већ га и сједињује са невидљивим и вечним Божјим стварима. Другим речима, одбацивање трулежног само по себи је само половина циља, а састоји се од људског напора који делује на нивоу Створеног бића. Хришћанство, пак, налаже подвижнику да се труди у нади и очекивању да ће његова душа бити обучена, обложена благодаћу Божијом, која га води у пуноћу бесмртног живота за који зна да је створен.
Многи се диве Буди и упоређују га са Христом. Буда је посебно привлачан због свог саосец́ајног разумевања човековог стања и његовог елоквентног учења о слободи од патње. Али хришћанин зна да је Христос, Јединородни Син Божији, Својим страдањем, Kрстом, Смрћу и Васкрсењем својевољно и безгрешно ушао у свеукупност људског бола, претварајући га у израз своје савршене љубави. Тиме је излечио своје створење од смртне ране нанете грехом предака и учинио га 'новом творевином' за вечни живот. Бол срца је стога од велике вредности у молитви, јер је њено присуство знак да подвижник није далеко од правог и светог пута љубави према Богу. Ако је Бог кроз страдање показао своју савршену љубав према нама, сходно томе, човек има могућност да кроз патњу узврати своју љубав Богу.
Према томе, молитва је ствар љубави. Човек молитвом изражава љубав према Богу. Ако се не молимо, то је показатељ да не волимо Бога, јер је мера наше молитве мера наше љубави према Богу. Свети Силуан поистовећује љубав према Богу са молитвом, а Свети Оци кажу да је заборав Бога највећа од свих страсти, јер је то једина страст против које се нећемо борити молитвом у Име Божије. Ако се понизимо и призовемо у помоћ Божију, уздајући се у Његову љубав, дата нам је снага да победимо сваку страст; али када нисмо свесни Бога, непријатељ је слободан да нас уништи.
Наслов је додат за објављивање на овом сајту.
Одломак без наслова је из поглавља 5, „Изградња срца будношћу и молитвом“.
Из Скривеног човека срца: култивација срца у православној хришћанској антропологији, архимандрита Захарија (Waymart, PA: Моunt Тhabor Publishing, 2008), Ставропигија; манастир Светог Јована Kрститеља, Есекс, УK. Објављено 9.8.2008 уз дозволу издавача.
Архимандрит Захарија из Есекса
