Шта значи опростити?
Ако нас особа стално издаје и вара, морамо ли наставити да се дружимо с њом?
У једној од својих беседа, Свети Николај Велимировиц́ примецћује: „Шта би било људско друштво без праштања? Менажерија у представи са природним дивљим зверима”. По светим оцима, праштање је врлина која нас чини сличнима Богу, Kоји је Љубав. Kада су апостоли питали Спаситеља да ли треба да опросте онима који су им згрешили „чак седам пута“, Он је одговорио: „Не седам пута, него, кажем вам, седамдесет и седам пута“ (Матеј 18:21-22) . То значи да се увек мора праштати, јер се без праштања наше срце, по Светом Јефрему Сирину, претвара у неплодно тло у коме зрно хришћанске вере никада не може да никне.
Ово ме подсећа на епизоду из филма о Другом светском рату. Приказује дечака који је много патио од нацистичких злочина, због чега му је коса поседела буквално за неколико дана. Нешто касније, заједно са групом партизана, наилази на разбијени немачки конвој, где проналази Хитлеров портрет. Од беса почиње да пуца на овај портрет. Док он то ради, камера показује Хитлерово лице на фотографији како сваким снимком постаје све млађе, све док не видимо дете у креветићу. У овом тренутку, дечак, који изгледа као старац, престаје да пуца.
Горњи пример веома сликовито показује прави смисао речи опроштај. Опростити значи видети човека не у тренутку његове издаје или лошег чина, већ у оном стању у каквом је био пре него што га је починио. Праштање значи видети у човеку не грешника, већ лик и подобије Божије. Овај аспект праштања може нам послужити као подсетник када се налазимо пред избором између опраштања или осуде особе. Да, из људске перспективе, понекад је веома тешко опростити некоме ко те је издао, и наставити да будеш пријатељ са таквом особом, као да се ништа није догодило. Истовремено, морамо се сетити Онога чије име носимо као заједничку именицу. Ми смо хришћани, што значи да смо следбеници Христови. Сетимо се шта је Христос урадио када га је неко издао. Не, не мислим на Јуду, већ на другог ученика, по имену Петар, који је такође издао свог Учитеља, али се касније покајао и постао врховни апостол. Сећајуц́и се Петровог примера и, што је још важније, речи и дела самог Христа, такође морамо опростити и надати се да ће они који греше против нас бити исправљени.
Андреј Музолф, предавач на Kијевској богословској академији
