Да се вратимо на почетак. Добро је да се сваки човек пита да ли је за манастир или није. У тој дилеми може нам помоћи јеванђелска прича о богатом младићу, који је био благочестив и побожан на нивоу Старог Завета. Међутим, када се сусрео са Господом није могао све оставити и за њим ходити, другим речима - монах постати. Јер тај младић беше веома богат и богатство га је задржало у овоме свету. По аналогији са богатим младићем, можемо рећи за свакога који се везао за овај свет, богатство или за било шта друго, то га може зауставити да се у потпуности посветити Богу, тј. да постане монах.
Са друге стране, свети Апостоли, монаси подвижници, пустињаци су све остављали и за Христом ходили. Апостоли су били скромни и једноставни људи, већином галилејски рибари, који су све оставили јер су у Христу највеће богатство открили. Ако упоредимо ова два примера, одлука да ли ће неко поћи за Христом или не, крије се у најдубљем делу њиховог бића - у срцу, као што је и речено у Јеванђељу: Где је благо ваше тамо је и срце ваше.
Да се још мало позабавимо начелним предиспозицијама за монаштво. Господ у Јеванђељу говорећи о браку и безбрачном животу говори заправо о три предуслова за монаштво. Господ најпре каже: Не могу сви примити ту реч до они којима је дано. Већ ту Господ говори заправо о ономе што би се могло назвати - призив Божији. Даље, Господ наводи три категорије девствености (монаштва):
- Јер има ушкопљеника (девственика) који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника (девственика) које су људи ушкопили; а има и ушкопљеника (девственика) који су сами себе ушкопили Царства ради Небескога. Ко може примити, нека прими!
Сви људи из ове три поменуте групе, потенцијално могу бити монаси. Једни даром по рођењу, а други подвигом и жртвом. Многи подвижници су достизали савршенство духовног живота због велике љубави и труда према Богу.
Да се вратимо на ове три категорије девственика које се помињу у Јеванђељу. Први су они који по природи имају дар за монашки и девствени живот. Међутим, ни они идеал монаштва не могу остварити без подвига, јер је људска природа веома подложна греху. То стање најбоље изражава апостол Павле речима: [Човек] добро које жели да чини, не чини, него зло које не жели да чини, то чини. То значи да нема човека који може достићи идеал монаштва без благодати, вере, подвига и Христа.
Са друге стране, људи који би се по некој категоризацији сврстали у телесне људе - успевали су да достигну духовно савршенство распећем себе и васкрсењем у Христу. Они су непрекидном аскетском борбом задобили Царство Небеско. Како? Уз помоћ Божију. Дакле, монаштво се достиже, не толико предиспозицијама, већ подвигом. Другачије речено, ко је спреман за подвиг и живот, који се поистовећује са уским путем - он је спреман и за монаштво. Са друге стране иако неко има велике дарове за девственост, то само по себи није довољно, јер је речено да од светог Јована Крститеља, Царство Небеско се на силу узима и само га подвижници задобијају.
Они људи који се много питају да ли су за манастир или не, самим тим показују да још нису зрели за монашки подвиг. Они још имају дилему, питања и потпитања. Монаштво је дар благодати, дар избора и слободе, тј, љубави. Поједини људи који још нису начисто са собом и нису сигурни шта хоће, у таквом стању најбоље је да не одлучују, јер ће по логици ствари погрешно одлучити. За монаштво је спреман онај који нема дилему, не зато што је супер херој, већ зато што је одлучио да следује за Христом, знајући да су његове моћи слабе и недостатне. Када је света Марија Егићанка дошла у свети град Јерусалим и добила благослов да уђе у цркву Васкрсења, она се поклонила великим светињама и чим је изашла из храма Васкрсења Христовог, одмах је отишла у Јорданску пустињу, где је живела до краја живота. Слично је учинила и Преподобна мати Параскева. Она је била млада девојка узраста од 20 година и дошла је у свети град Јерусалим да се поклони његовим светињама. Када је то учинила отишла је у Јорданску пустињу и тамо је живела до пред крај свога живота, када се вратила у свој родни град Цариград, где се и упокојила. Али су остале њене свете мошти које чудотворе до дана данашњег.
Митрополит Фотије
