ДА ЛИ САМ ЈА ЗА МОНАШТВО?

Када хришћанин досегне зрелост, како телесну тако и духовну, он почне да мисли о много чему па и о монаштву, тј. о томе, да ли је он за манастир или није. Многи Оци кажу да је ово потпуно оправдано питање, без обзир како ће ко да га реши. Оци су говорили да се зрелост једног народа огледа у томе колико тај народ даје монаштва. Тај став није од јуче, он је утемељен у историји. Зато се у црквеном предању говори понекад о процвату црквеног и духовног живота, а понекад управо супротно, о стагнацији и прогону. Процват црквеног живота је незамислив без развоја монаштва и пуних манастира. 

Да се вратимо на почетак. Добро је да се сваки човек пита да ли је за манастир или није. У тој дилеми може нам помоћи јеванђелска прича о богатом младићу, који је био благочестив и побожан на нивоу Старог Завета. Међутим, када се сусрео са Господом није могао све оставити и за њим ходити, другим речима - монах постати. Јер тај младић беше веома богат и богатство га је задржало у овоме свету. По аналогији са богатим младићем, можемо рећи за свакога који се везао за овај свет, богатство или за било шта друго, то га може зауставити да се у потпуности посветити Богу, тј. да постане монах. 

Са друге стране, свети Апостоли, монаси подвижници, пустињаци су све остављали и за Христом ходили. Апостоли су били скромни и једноставни људи, већином галилејски рибари, који су све оставили јер су у Христу највеће богатство открили. Ако упоредимо ова два примера, одлука да ли ће неко поћи за Христом или не, крије се  у најдубљем делу њиховог бића - у срцу, као што је и речено у Јеванђељу: Где је благо ваше тамо је и срце ваше.

Да се још мало позабавимо начелним предиспозицијама за монаштво. Господ у Јеванђељу говорећи о браку и безбрачном животу говори заправо о три предуслова за монаштво. Господ најпре каже: Не могу сви примити ту реч до они којима је дано. Већ ту Господ говори заправо о ономе што би се могло назвати - призив Божији. Даље, Господ наводи три категорије девствености (монаштва):

- Јер има ушкопљеника (девственика) који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника (девственика) које су људи ушкопили; а има и ушкопљеника (девственика) који су сами себе ушкопили Царства ради Небескога. Ко може примити, нека прими!

Сви људи из ове три поменуте групе, потенцијално могу бити монаси. Једни даром по рођењу, а други подвигом и жртвом. Многи подвижници су достизали савршенство духовног живота због велике љубави и труда према Богу.

Да се вратимо на ове три категорије девственика које се помињу у Јеванђељу. Први су они који по природи имају дар за монашки и девствени живот. Међутим, ни они идеал монаштва не могу остварити без подвига, јер је људска природа веома подложна греху. То стање најбоље изражава апостол Павле речима: [Човек] добро које жели да чини, не чини, него зло које не жели да чини, то чини. То значи да нема човека који може достићи идеал монаштва без благодати, вере, подвига и Христа. 

Са друге стране, људи који би се по некој категоризацији сврстали у телесне људе - успевали су да  достигну духовно савршенство распећем себе и васкрсењем у Христу. Они су непрекидном аскетском борбом задобили Царство Небеско. Како? Уз помоћ Божију. Дакле, монаштво се достиже, не толико предиспозицијама, већ подвигом. Другачије речено, ко је спреман за подвиг и живот, који се поистовећује са уским путем - он је спреман и за монаштво. Са друге стране иако неко има велике дарове за девственост, то само по себи није довољно, јер је речено да од светог Јована Крститеља, Царство Небеско се на силу узима и само га подвижници задобијају.  

Они људи који се много питају да ли су за манастир или не, самим тим показују да још нису зрели за монашки подвиг. Они још имају дилему, питања и потпитања. Монаштво је дар благодати, дар избора и слободе, тј, љубави. Поједини људи који још нису начисто са собом и нису сигурни шта хоће, у таквом стању најбоље је да не одлучују, јер ће по логици ствари погрешно одлучити. За монаштво је спреман онај који нема дилему, не зато што је супер херој, већ зато што је одлучио да следује за Христом, знајући да су његове моћи слабе и недостатне. Када је света Марија Егићанка дошла у свети град Јерусалим и добила благослов да уђе у цркву Васкрсења, она се поклонила великим светињама и чим је изашла из храма Васкрсења Христовог, одмах је отишла у Јорданску пустињу, где је живела до краја живота. Слично је учинила и Преподобна мати Параскева. Она је била млада девојка узраста од 20 година и дошла је у свети град Јерусалим да се поклони његовим светињама. Када је то учинила отишла је у Јорданску пустињу и тамо је живела до пред крај свога живота, када се вратила у свој родни град Цариград, где се и упокојила. Али су остале њене свете мошти које чудотворе до дана данашњег.

 Митрополит Фотије 

Извор

Први пут видим анђела како краде!?

 

Током ере комунизма у Русији, црква Божија је била прогоњена; нико није могао да иде у цркву да се крсти или венча као хришћанин из страха.

У једном руднику угља у Русији, пуно радника је радило, вадећи угаљ. Један од радника је био криптохришћанин и заједно са својом женом, која је била побожна хришћанка, одлазили су у цркву, која се налазила у скривеном подруму, и тамо су се молили.

Једног дана дошло је до експлозије и отвор рудника угља се урушио, заробивши седамдесет радника унутра.

Стручњаци су рекли да су сви погинули и да нема шансе да неко преживи јер су цеви које су их снабдевале ваздухом пресечене.

Чим је хришћанска рударска жена сазнала, почела је, од дана када јој је муж умро, да носи свештенику који је служио у тајној цркви три дара, боцу вина, тамјан и угаљ, и три свеће како би свештеник могао да одржи помен за њеног мужа.

Петнаестог дана,  неки човек је среће жену на улици и каже јој: „Не носи приносе свештенику, јер данас није у цркви.“

И жена се вратила тог дана. Али је наставила да доноси потребне приносе свих осталих дана до четрдесетог дана.

У многим деловима Русије имају обичај да се парастос одржава сваког дана до четрдесетог дана од упокојења.

Све жене су почеле да протестују код надлежних служби и тражиле да им мужеве изваде из рудника угља како би их могле  сахранити.

Ископавања су почела и ископали су шездесет девет мртвих тела. Човек који је веровао у Христа је још увек био жив.

Када су спасилачке екипе стигли до места где се налазио, чули су како им говори: „Браћо, пазите, јер изнад мене је стена која ће се срушити.“ Били су запањени : „Како је могуће да неко живи на таквој дубини без ваздуха и воде четрдесет дана?“

Када је жена доносила прилоге у цркву, свештеник је видео да сваког дана недостаје један прилог, пола боце вина, уље, тамјан, угаљ и свеће. И свештеник је рекао: „Вечерас ћу пазити да видим ко краде прилоге ове жене.“

Сакривши се цркви, у једном тренутку, он види пламен висок три метра упаљен у светилишту, а унутар пламена се појављује прелепи анђео обучен у бело, узима принос, вино, уље, угаљ, тамјан и свеће и одлази! А онда се појављује свештеник и каже:

„Ово је први пут да сам видео анђеле како краду.“

Анђео је одговорио: „Не крадем их, али ћеш касније сазнати где их носим.“

Када су спасиоци пронашли преживелог,  видели тридесет девет полупоједених приноса, уље, свеће, полуспаљен тамјана и боца вина.

И питаше га;

„Шта је све ово, ко их је довео овамо?“

А хришћанин рече: „Када се првог дана догодила експлозија, скоро сам погинуо.“

Али другог дана дође човек обучен у бело, држећи крст у једној руци, а кесу са прилозима, вином, свећом, тамјаном и уљем у другој, и понуди ми хлеб да једем и вино пијем, и када га је благословио, било је тако укусно да никада нисам јео укуснији хлеб.

Онда је упалио свећу и ја сам имао светло, а када је упалио ћумур и тамјан, цело место је испунило свежим ваздухом и могао сам да дишем.

То се дешавало сваког дана и ноћи док ме нист пронашли,  имао сам сат и схватио да је прошло четрдесет дана.

Али једног дана скоро сам умро, јер овај невидљиви човек није дошао, а када је дошао следећег дана, питао сам га: „Зашто ми јуче ниси донео жртву?“ Скоро сам умро.

И он ми одговори:

На путу се појавио ђаво у људском обличју, зауставио твоју жену и рекао јој да свештеник није у цркви, а она му је поверовала и вратила се, а ја нисам имао ништа да ти донесем, јер није донео потребне ствари за твој помен.

И наставио ми је да говори: „Ја сам анђео Господа Бога Сведржитеља и послат сам да те сачувам у животу, јер имаш побожну жену и да комунисти, који су протерали Бога из твоје домовине, сазнају да је Бог Живот и Васкрсење и ко год верује у Њега никада неће умрети.“

О овом догађају је писано у европским новинама .

Руске атеистичке новине су то заташкале као да се ништа није догодило.

Али усмена предања се проширила међу многима и храбри су поново почели да иду у цркве, јер су схватили да је боље бити са Богом него са несавршеним и штетним теоријама.

Овде, драги моји хришћани, видимо да парастоси не користе само душама које су на небу, већ користе и живима.

Јер, ко год служи парастосе за своје преминуле рођаке, сведочи да верује у Бога и у постојање душе, и доћи ће дан када ће наћи велику милост од Бога.

Зато увек треба одржавати парастосе, не морају бити луксузни, довољан је тањир пшенице. И у луксузном и у једноставном окружењу, молитве ће се читати.

Ако читате житија светих, видећете да је Бог многим "очевима" кроз визије показао да парастоси користе душама на небу.

Ако је душа у паклу, мучење престаје за време трајања парастоса и њено стање се побољшава. Ако је душа у рају, онда Бог претвара молитве свештеника и хришћана у дарове.

И крунише душу радошћу и весељем, и онај који обавља помен има име записано у књизи живота да би био награђен на дан праведног суда и одмазде.