Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт 6,33). Ова заповест Господња изражава целовито и апсолутно поверење у Божански Промисао. Она је лозинка и опит монаха.Старац Херувим из Светог Василија био је безбрижан подвижник, преиспуњен вером и надом. Био је наглув и једном се догодило да је због дубоког снега био затворен у својој убогој испосници, тако да је читавих недељу дана био без хране. Једнога дана, на његова врата закуцао је странац који је водио натоварену мазгу. Већ се смркавало и он је питао да ли има времена да пре мрака стигне у келију Светог Петра и да се затим врати у манастир Светог Павла.
Подвижник Херувим му је рекао:
"Брате мој, има толико снега да до испоснице Светог Петра не би могао да стигнеш чак ни кад би читав дан имао пред собом. Остани ноћас овде, а сутра можеш да пођеш рано ујутро."
Непознати странац је тада рекао: "Старче, ја носим нешто хране коју желим да распродам и да се вратим свом послу. Ако желиш, задржи је и дај ми неки благослов."
"Пошто журиш, остави је у овом ћошку, а ја ћу ти заузврат дати новац ('благослов') који ми је овде оставио један поклоник."
Док је странац распакивао товар са храном, старац је отишао у своју келију. Међутим, кад се вратио, странца више није било. Постао је невидљив. Отац Херувим га је звао и изашао напоље, али тамо није било нити трагова нити животињских отисака у снегу. Тада је схватио да су то биле видљиве енергије (дејства) невидљивог Промисла Божијег који о свему провиђа. Ушао је у своју капелицу и заблагодарио Господу. Успремио је храну у оставу и потрајала му је током читаве зиме.
