Мученици су се радовали могућности да пострадају за Христа. Такав је био пламен духа првих хришћана. И зато су се они наравно удостојили да живе у то време.
Ми се често стидимо чак и своје вере, бојимо се да ће неко сазнати. А ми не само да не можемо да потрпамо Христа ради, већ ни за своје грехе. Мученици су могли толико да трпе јер су имали смирење. А ако човек не може да трпи када га у нечему разобличавају, када говоре о његовим гресима, укоравају - онда он не може да буде мученик. То је обмана. Он не може да пострада за Христово Име, за Христа, да буде истински хришћанин ако не може да трпи увреде и разобличавања.
Ако не можеш да трпиш за своје грехе, онда не можеш да трпиш ни Бога ради. Трпети ради вере је посебна духовна сила ... Наравно било је изузетних случајева када би се човек обраћао к вери у трену - мучитељ би постајао мученик. Али далеко од тога да су сви мучитељи постајали мученици, значи они који су се преобратили имали су нека унутрашња својства (само Богу знана!), Која су у једном трену (наравно Божијом благодаћу) од мучитеља да направе мученика.
И зато када празнујемо светитеље, преподобне, мученике, треба да им се молимо да нас укрепе да носимо крст за своје сопствене грехе, који добијамо према својим страстима.
Јер човеков живот се не одвија тек тако по случајности. Речено је: «Упорно се шаљу упорни путеви». Или како је у Псалтиру речено: «И даће ти Господ по срцу твојему». Све у животу ти се шаље по срцу твоме. Свакоме - своје. Ми мислимо: «ето, то нисам заслужио». Незаслужено - у ком смислу? Заиста, страдамо незаслужено то јест заслужујемо много више страдања наравно. Страдамо незаслужено мало. И зато апостол Павле каже: «непрестано се молите, за све благодарите, увек се радујте» (1 Сол. 5, 17).
Ми грешимо, и мало је то што грешимо, већ не желимо ништа да потрпамо Бога ради, не желимо да се смиримо, не желимо да признамо да смо грешни, криви.
Праотац Авраам је за себе говорио: «Ја сам прах и пепео». Он се увек смиривао, чак се смирио и пред својим родјаком Лотом! Када су цара Давида вређали, он је ћутао.
Преподобна Марија Египћанка је оставила грешни пут, проживела неколико деценија у пустињи, у непостижна незамисливим подвизима, који превазилазе људску природу и после свега тога је говорила: «Ја сам грешна жена, блудница убога ...».
Опрости нам Господе. Ми грешимо речју, делом, помислима, и свим чулима, безмерно смо згрешили, небројено згрешили.
Ми се често стидимо чак и своје вере, бојимо се да ће неко сазнати. А ми не само да не можемо да потрпамо Христа ради, већ ни за своје грехе. Мученици су могли толико да трпе јер су имали смирење. А ако човек не може да трпи када га у нечему разобличавају, када говоре о његовим гресима, укоравају - онда он не може да буде мученик. То је обмана. Он не може да пострада за Христово Име, за Христа, да буде истински хришћанин ако не може да трпи увреде и разобличавања.
Ако не можеш да трпиш за своје грехе, онда не можеш да трпиш ни Бога ради. Трпети ради вере је посебна духовна сила ... Наравно било је изузетних случајева када би се човек обраћао к вери у трену - мучитељ би постајао мученик. Али далеко од тога да су сви мучитељи постајали мученици, значи они који су се преобратили имали су нека унутрашња својства (само Богу знана!), Која су у једном трену (наравно Божијом благодаћу) од мучитеља да направе мученика.
И зато када празнујемо светитеље, преподобне, мученике, треба да им се молимо да нас укрепе да носимо крст за своје сопствене грехе, који добијамо према својим страстима.
Јер човеков живот се не одвија тек тако по случајности. Речено је: «Упорно се шаљу упорни путеви». Или како је у Псалтиру речено: «И даће ти Господ по срцу твојему». Све у животу ти се шаље по срцу твоме. Свакоме - своје. Ми мислимо: «ето, то нисам заслужио». Незаслужено - у ком смислу? Заиста, страдамо незаслужено то јест заслужујемо много више страдања наравно. Страдамо незаслужено мало. И зато апостол Павле каже: «непрестано се молите, за све благодарите, увек се радујте» (1 Сол. 5, 17).
Ми грешимо, и мало је то што грешимо, већ не желимо ништа да потрпамо Бога ради, не желимо да се смиримо, не желимо да признамо да смо грешни, криви.
Праотац Авраам је за себе говорио: «Ја сам прах и пепео». Он се увек смиривао, чак се смирио и пред својим родјаком Лотом! Када су цара Давида вређали, он је ћутао.
Преподобна Марија Египћанка је оставила грешни пут, проживела неколико деценија у пустињи, у непостижна незамисливим подвизима, који превазилазе људску природу и после свега тога је говорила: «Ја сам грешна жена, блудница убога ...».
Опрости нам Господе. Ми грешимо речју, делом, помислима, и свим чулима, безмерно смо згрешили, небројено згрешили.
preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3766.html
Превела са руског Др.Радмила Максимовић
Превела са руског Др.Радмила Максимовић
