Многа питања се јављају људима, када човек оболи душевном болешћу. Шта је то душевна болест? Ми знамо, да наше психичко стање у великој мери зависи од тога шта се одвија физиолошки, с тачке погледа физике, хемије, у нашем мозгу иу нашем нервном систему ...Стога не треба сваку психичку болест приписивати злу, греху или злим духовима. Таква болест је најчешће изазвана пре повређивањем нервног система човека, него демонским привиђањима или неким грехом који је човека одвојио од сваке везе с Богом. И тада медицина наступа с правом и може да уради веома много.
Сећам се једног случаја. У Паризу је живео веома талентован уметник, иконописац. Он се изненада разболео, почео постепено да губи разум. Код њега су се појавиле халуцинације, његов унутарњи свет изгубио је осећај за реалност. Његови рођени му нису противуречио, у нади, да ће се смирити. Али њему је бивало све горе, и тада се ова благочестива породица обратила Цркви. Нашем младом иконописцу су очитали посебне молитве, исповедили, кропила га светом водом, причестили, мазали освећеним уљем, али он је био све више и више болестан. Ја сам тада био лекар, и обратили су ми се с питањем шта да раде? ... На мене су се веома наљутили када сам им одговорио: «Оставите све то, он је болестан, а није опседнут. Поштаљите га у болницу, да би применили на њему лечење електрошоком ». (Тада је то било једино што су знали да ураде у овој области). И сећам се како се узбунила породица и духовништва: «Шта?! А шта ако је то у ствари опседнутост? Шта ти о томе знаш? »Одговорио сам:« Ја једно знам - ако је то опседнутост, тада електрошок ни на који начин неће нашкодити злом духу и неће помоћи болеснику, а ако је то једноставно болест, тада ће наш друг оздравити ». И после годину дана он је оздравио. (Истовремено бих напоменуо: свештеник не може увек бити професионални психијатар, али он би требало у крајњем случају да се заинтересује тиме, шта се дешава с људима око њега, да би имао некакво знање о томе како се испољава душеван болест. Када је душевно болестан човек и верујући, његово душевно стање баца сену на све, у том реду и на његов живот у Цркви. Веома је важно, да свешетеник буде у стању да каже: то је - болест, а то је - стварно мистично искуство).
А за време болести уметника десило се нешто изузетно интересантно. Он је ушао у болест као незрео иконописац, а изашао из болести као сазрео, његове иконе су постале другачије, зреле, дубоке. И ми смо поставили пред себе питање: шта би то моглао бити? Како се то могло догодити? .. Одговор сам нашао касније код Светог Јована Кронштатског. Он је рекао, да има душа веома нежних, које би могле бити разбијене окружавајућим светом, и Бог спушта између такве душе и света застор безумља или некаквог делимичног отуђења и неразумевања, све док ова душа не сазри. Ова душа може да и не сазри на овој земљи, али она ће сазревати у тишини свога тако названога «безумља», одвојености од окружавајућег света, и ступиће у вечност зрела, сазрела. А када се дешава да се ово покривало скине, као што се десило са овим иконописцом, изненада се види, да је иза овога покривала он преживљавао нешто, што се само између њега и Бога одвијало, и у шта се није мешала никаква човечија сила: и на крају је он постао зрео човек.
У главном - јединство, у спорном - слобода, у свему - ЉУБАВ.
Митрополит Антоније Сурожски
Превод са руског: Наташа Убовић
