Човек је одвајкада веровао у постојање једне или више натчовечанских сила које су ван њега и јаче од њега, од којих он зависи и према којима осећа извесно страхопоштовање. Отуда, човек је одвајкада осећао и неодложну потребу да питање свога односа са том силом или тим силама реши на начин који би му обезбедио њихову благонаклоност у животу[1]. Ово су неоспорне чињенице којих су свесни не само појединци него и читаво човечанство.[2] Разуме се, сила или силе које је човек сматрао натчовечанским нису биле увек такве. Али за човеково осећање и држање према тим силама - за решавање питања његовог односа са њима - није било важно какве су те силе уствари, већ како их је он схватио, какве су оне биле по његовом мишљењу - како је он у њих веровао. Зато је природа човекових осећања према тим силама и природа његових односа са њима увек зависила од природе схватања или мишљења које је он о њима имао - од природе његове вере у њих. Из те човекове вере логички су следила како правила за његов начин живота тако и правила за његов став или држање према овим силама - правила која су регулисала његов однос са њима и обезбеђивала њихову благонаклоност према њему. Та човекова вера у постојање једне или више натчовечанских сила које су ван њега и јаче од њега, од којих он зависи, према којима осећа извесно страхопоштовање, као и његов однос са тим силама - однос који обезбеђује њихову благонаклоност према њему - јесте религија.[3]
Благодарећи посебним околностима или условима, под којима је у различитим периодима своје дуге историје живео и посебним духовним потребама које је тада осећао, човек није увек имао исто мишљење о природи натчовечанских сила у чије је постојање веровао. Према томе, његова религија није била увек иста. Напротив, историја религије јасно говори о томе да број различитих религија у свету није мали. Па ипак, свака од тих религија има свој основ у човековој души: заснива се на његовом разуму, осећањима и вољи; свака од њих задовољава његове специфичне или посебне духовне потребе; свака се од њих изражава кроз веру, морал и култ.[4] To je оно што је заједничко свим религијама. Према томе, свака религија на свој начин обухвата целокупно човеково биће - прожима целокупни човеков живот. Јер религија прописује: "човековом разуму - веровања, његовој вољи - законе и санкције, његовом срцу - осећања, његовом телу - држање и покрете".[5]
ОПШТА ПОЈАВА РЕЛИГИЈЕ
По једном мишљењу[6] у историји човечанства постојало је време када је човеку свака мисао о ма каквом божанству била потпуно страна - када је човек био потпуни атеист. Човек je, пo овом мишљењу, постао религиозан тек у доцнијим периодима своје историје.
Ово и овакво мишљење је данас дефинитивно напуштено у науци,[7] јер је она неоспорно утврдила да у историји човечанства никад није било времена када је човек био потпун атеист - "потпун атеизам нигде не постоји".[8] - У човековој историји, вели Џевонс, "није било времена када је он био без религије" ... Супротна теза "као што је данас свакоме антропологу познато, отишла je у лимбо[9] мртвих контроверза или научних расправа".[10] - Тврђење да постоје народи или племена без религије досада се показало као тврђење које је засновано или на нетачном посматрању или на бркању појмова. Још се нигде није нашло племе или народ који није имао никакве свете обреде или који није веровао ни у каква виша бића, и супротна тврђења појединих путника су доцније била оповргнута чињеницама. Због тога имамо пуно право да религију, када се ова реч примени и на примитивно обављање светих обреда, назовемо једном свеопштом људском појавом".[11] Свеопштост религије је сада опште призната. Човек је "неизлечиво религиозан". "Откако је човек - човек, није било народа који је био без религије".[12]
ПОТРЕБА РЕЛИГИЈЕ
Но ако је религија једна свеопшта људска појава, то значи да она мора да има и један свеопшти узрок; један узрок који је заједнички свима људима. Јер ако је тачно да човек није и не може да буде без религије; да је он, како се каже "неизлечиво религиозан", онда то значи да је религија једна од насушних потреба човекових и да она има свој узрок у самој човековој природи створеној таквом од Бога. Имајући у виду историјски посведочену свеопштост религије, "ми не можемо избећи закључак да религија сачињава тако природан састојак људске природе као што је поседовање умних способности и физичких особина које издвајају човека од животињског света".[13]
