Бог ти је подарио многе благодатне дарове. Обдарио те је ретким даровима. Осећаш ли то? Непрекидно Му због тога благодари и смиравај се у Његовој љубави.
... Моли се да ти Бог пошаље свето смирење. Не оно које се само изражава речима: ја сам последњи, ја сам ништаван. То је сатанско смирење. Свето смирење је дар Божији. Чујеш ли? Дар. Благодат.
Оно не зависи од нашег труда. Ти припремај себе, и ишти од Бога тај свети дар. Немој говорити: "Имам ову слабост, приносим је Богу". Ти се бори, победи самог себе, а остало зависи од Бога.
Труди се да већ овде ступимо у несаздану Цркву Божију.
Кад се молиш, не моли се само за себе. Изговарајући молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", осетићеш покрај себе читаво твоје братство, васцелу Цркву у сваком кутку земље.
Док ми је Старац ово говорио, осећао сам да представљам прави бездан незнања. Не знам ништа - заправо, и сам сам ништа.
Али, налазим се у бездану свезнања и свесилности Божије. Овде важе речи из псалма: "Бездан бездана дозива" (77c. 42,7).
"Господе, сакри ме у тами Својој, у Свом божанском примраку." Јер, псалам каже: "Сави небеса и сиђе. Мрак беше под ногама Његовим... Од мрака начини Себи кров, сеницу око Себе, од мрачних вода, облака ваздушних" (77c. 18, 911).
Старац ми је ово често говорио; овим речима је давао такав смисао да ми је душа сваки пут била усхићена.
Ко зна како је он то доживљавао...
Старац ми је рекао:
- Треба да се молимо отворених очију.
- Зашто не затворених очију ? - упитао сам га.
Зато, чедо моје, што овде није реч о хипнози. Кад се ја молим да помогнем некој души, неком човеку, чиним то отворених очију. И све што говорим, говори, у ствари, Дух Свети. Оно што ми Он открије, то говорим.
Монах АГАПИЈЕ
Божански огањ који је старац ПОРФИРИЈЕ запалио о мом срцу
